Nova Evropa

XV

Цезара не бих ја био у британску сл једио земљу; К Попини лакше би ваб Флоров ме могао вућ: Више ми омрзну магла што сјеверне крајеве тишти Неголи читави пук буха тог јужнога тла. Поздрављам ја вас, о крчме, оштарије којима згодно Прикладни назив је тај Римљанин умио дат! Част вам! јер ви сте ми данас показале драгу што прати Ујак, ал дјевојка зна варат због мене га свеђ. Овдје је стајо наш стд, а око њег повјерљиви Н јемци; Ондје њен тражио глед, гдје ће, код мајке јој, сјест. На лијеп начин је често помакнути морала клупу, Само да затиљак њен видим и лица јој пд. Дизала зборећи глас, и лијевала вино, и гледећ Само гдје сједијах ја, на сто је просула млаз. Вино се разли, а она по столу је прстићем њежним Оном текућином тад шарала за кругом круг. Писала наша имена и преплетала их скупа. Ја сам јој гледао прст; она пак опази то. Онда направи хитро број пет — али римски — па црту Пред њим повукла је још. Када пак видје да све Опазих добро, круг поче да за кругом вуче, да брише И број тај четири, знак с којег се узнијех сав. Шутке сам сједио, усне све до крви гризо сам себи; Об'јест ме држала већ, и већ ме морила жуд. А сад ја до ноћи морам ту чекат! и четир' још сата! Високо Сунце, твој ход тром је док мотриш свој Рим. Нешто већег, ти ниси још гледо, а гледат и нећеш, Ко што ти обећа већ Хорац, твој заносни жрец. Али ми не часи данас; од седам брежуљака, дедер, Сврни свој пламени глед — хитро и радо — што пре! Пјеснику једном за љубав пократи те сатове сјајне Штоно их сликаров глед хтио би пожудно пит. Погледај сад на високе те забате, ступове, кубе И на обелиске све; затим у морски се вал Стрмоглави, да сутра још раније угледаш опет Крај што кроз вјекова низ рајит све већма те зна; А то су брегови ови што тршчак покриво их дуго, Висови којима сјен прави, са стаблима, грм. Колибе неке ту биле; ал затим ти касније видје Сретних пљачкаша гдје пук онуда врви ко рој.

244