Nova Evropa

друго начело: Станку Вразу дала је историја заправо, барем у једном делу његова југословенског веровања и исповедања. Врло је занимљива преписка између Враза и песника Францета Прешерна. Прешерен није усвојио Вразове аргументе, него је остао на становишту настајуће словеначке културне индивидуалности, и то у времену када је народносно питање било још доста отворено (он сам често говори о »Крањцима« место о »Словенцима«). Говорећи о Вразу и Прешерну, могли бисмо се сетити и Матошева упоређења Штросмајера и Старчевића: Враз је широк као и хоризонт његова штајерског завичаја, али површан; а Прешерен је скучен као његов алпски свет, но дубљи и видовитији, Али кад упоређујемо становиште Прешерна и Враза, не смемо да заборавимо, у чему је данас питање. У оно доба, Враз није правилно оценио културне снаге које су држале у могућности словеначке језичке самосталности; а то је добро осетио Прешерен. Аутор »Крста об Савици« опет није јасно схватио оно што је било тако јасно »ширему« Вразу: да будућност Словенаца није везана уз алпски географскополитички комплекс, у коме превлађују Немци, него да је спојена с развитком процеса уједињења на Словенском Југу. Време, један од најпресуднијих фактора у развитку народа, није дакле дало потпуно право ни Прешерну ни Вразу, већ обојици заједно: југословенско јединство уз свест словеначке културне самосталности! Ово није аномалија већ продукт историјског развитка, те о томе треба да се води рачуна.

Али — зар ће Словенци заиста нестати ако улазе помало и неприметно у процес стапања, асимилације» — (О овоме се често расправља, иако нико отворено не каже да је у питању баш асимиловање Словенаца са Хрватима и Србима. Мислим, да је књигу Г. Видмара, иначе одличног литерарног критичара, потакао страх пред могућношћу, да политичко јединство (које он, као што каже на једном месту свог дела, оставља изван дискусије) води у стапање у коме би Словенци изгубили и језик и карактер.

Своју књигу »Културни проблем словенства« посветио је Г. Видмар у првом реду питању, да ли су Словенци ушли у ову државу као народ, или само као племе које има да заједно с другим племенима тек створи народ у државном и у културном смислу» Услед тога, први део његове књиге садржи анализу појма »народност«.

Ми нећемо улазити у критику његових погледа на проблем народности. Г. Видмар је индивидуалист, и он — као романтичари — сматра да народе стварају неке »велике и судбоносне силе«, а да је »главни и централни садржај на-

2

425