Nova Evropa

Ко за себе тражи слободу мишљења и говора, треба да допуститу слободу и другима. То је база за разговор уопште, иначе, ако »протагонисти наше младе социјалне литературе« продуже повишеним тоном, одвратиће им се за степен више, па ће настати вика а не објашњење. Нико од нас не спори вредност социјалној књижевности, нити јој одриче будућност; али, ко нам озбиљан сме рећи, да »исправан и поштен књижевник« не сме ништа друго сматрати књижевношћу до социјалну књижевност, и да не сме гледати на ствари друкче до методом дијалектичког материјализма! Остављајући свакоме на вољу да верује, ако може, да су Маркс и Енгелс, Ептон Синклер и совјетски писци, Георг Грос, и остали уметници и методичари дијалектичког материјализма, помрачили славу Платона и Канта, Дантеа и Шекспира, Микеланђела и Дирера, ми морамо одлучно одбити терористичко натурање оваког веровања, и забрањивање или омаловажавање прослављања Гетеа, Достојевског, и других; и сматрамо да је и преузетно и непаметно писати у томе тону. Зато позивамо наше другове интелектуалце, поборнике социјалне литературе, да спусте глас и говоре мирно и при брано; и да и нама допусте да говоримо истим тоном којим они, и с истим правом као они. Већ за љубав томе, да чују шта ми мислимо о социјалној литератури, и да се увере да и ми можда добру социјалну литературу — уз осталу уметност, коју сматрамо потребом а не луксузом, ценимо исто тако високо, па можда и више, него они. А »фронтове« нека оставе професијоналним политичарима и новинарима, чија нас је непромишљеност и нетрпељивост и довела до данашње ситуације. Треба, пре свега, хтети и моћи саслушати и друго мишљење; а зато је потребна трпељивост и слобода мишљења. Расни револуцијонар увек, интујитивно, јури на барикаде ако му се учини угрожена слобода, ма с које стране долазила опасност; па се ни »социјални« револуцијонари не смеју оглушити о наш позив који им упућујемо у име слободе мишљења, — ако им искрено лежи на срцу оно што тако гласно проповедају.

Ми радо цитирамо Бенедета Крочеа, па сеи овај пут позивамо на његово мишљење о социјалним проблемима у односу према слободи (види прошли број »Нове Европе«). А овде ћемо овај прелиминарни разговор са протагонистима наше социјалне литературе завршити лепим речима америчког лабуристичког вође Гомперса, на Конференцији Мира у Паризу: »Кад би само знали људи колико је сигурна ствар слобода! ...

BB.

534