Nova Evropa

али нема снаге да се обузда. — Код Слободана Јовановића пролази Дантон једва мало боље: плебејац је то, сељак је то, гладан земље био и остао, са талогом »нечега ниско прозајичног и грубо аморалног«; није се он борио за доктрине Револуције, него за јачање и увећање француске баштине; буржуј Револуције, налик на нашег Пашића; без скрупула; испочетка. опасан букач, после глумац који ужива у свом гесту, све до степеница гијотине; циник и подвалаџија и корупцијонист) животињски лен, самопоуздан, и неамбици: јозан; после, он се одједном колеба, ценка, губи нерве (како то, и зашто, Г. Јовановић је остао дужан објаснити). — За

Карлајла, напротив, Дантон је инкарнација здравља, син једне сељачке груде, увек стваран и никад лажан; он је, са свим својим животињством, један понос од човека, рођен из огњених недара природе; спаситељ Француске. »Та маните га«, рекао би Тен: »То је галски пљачкаш, који се смеје примајући на длан римско мито, да ипак зато сутрадан нападне Рим!« — »Није«, каже Слободан Јовановић, »него OH прима паре са две противне стране у исти мах, сасвим мирно, и одмах смишља где ће да прикупи земљек« — Вендел схвата Дантона слично као Карлајл, и стилски му није да“ леко (например, сцена суђења сасвим је слична). Крволок Дантон> — није него баш кашто милостив, чист, и добарђ а покоље је морао дозволити, и каналисао их је кроз суд“ ницу, зато да би спречио да ту ствар узме улица потпуно у своје руке. Чулан јест био, но где су документи да би био онаки женскарош као готово већина његових другова» Ни фанатик није био. Његова леност природна је последица његова живинског здравља. Његовој катастрофи криво је његово далековидно настојање, да се очува слога међу завађеним крилима Револуције. Није он само спасао земљу од спољашњих Савезника, он је и ујединио и повезао њене аутономашке покрајине у Француску »једну и недељиву«. Речју, Вендел воли Дантона, јер у њему види пуну, сирову при роду, анималну додуше, али зато никад лажну. |

Је ли могуће да је он, уз толику симпатију, могао остати толико објективан да рехабилитује свог јунака од оптужбе онако сјајних психолога» Кад бих хтео да сем најскромније умешам у тај спор ерудита, морао бих у најмању руку и ја листати бар четвртину њихових извора из прве руке, уклањајући се испред њине солидне речитости. Не дадох овај приказ зато да бих тражио историјску истину, него да бих захватио једну рељефну страну нашег писца. Ако је Г. Вендел гдешто идеализирао, било је то по симпатији његовој, за живот као живот, за народ као народ, за човека из народа, за животну истину без хуманизирања. Хвалио га је као што хвали лепу крајину и добре виноград“.

пр