Nova Evropa

— »Дантон, хало, Дантон! — где је он био боље у свом елементу него 20. фебруара 1790!« Тако пише Вендел терајући на једном раздраганом месту свој живахни стил до руба. Могло би се и њему довикнути, да је — причајући своје симпатије из Француске и с друге стране — мало где био у свом елементу као овде, приказујући народног трибуна. Уметнички, ово му је најбоље дело. Он је и овде применио свој социјално-литерарни метод излагања, који заступа у написима из књижевне историје, и по ком је обележио своје место.

Перо Слијепчевић.

Polemika. Jedno objašnjenje Augustu Cesarcu.

Uvodni članak u mnovembarskoj svesci »Nove Evrope« {>,Front socijalne literature «), upravo jedan njegov delić, toliko je пађино 1 итијао Augusta Cesarca, o kome je u tom deliću reč, da Je seo ı napisao uvodnik za prvi broj novog »časopisa za književnost ı umjelnost« {januar 1933) Moji je sebe nazvao Imenom »Savremena stvarnost« [urednici: Krsto Hegedušić ı B, Drašković), pod maslovom: »Jedah nečuven unikum«, osuvši na mene oštru paljbu sa svih svojih dijalektičkih i drugih pozicija, a ponajviše lično; pa pored mene i па »опоб drugog«, koji nije niko drugi do moj »bivši kućevlasnik i današnji još prisni prijatelj, jedan kipar«*), Ivan Meštrović. Radi беба, — ба зе to tako nečuveno i jedinstveno desilo? Evo šta.

*) August Cesarec ima ćudnu sklonost za igru skrivača pri pisanju, i to na mestima kojima hoće da da naročitu važnost, Zašto naprimer ovde, mesto da izmišlja s mukom neke opise i neka epiteta za ličnost »onod drugog«, »jednog kipara« — čije čak i inicijale navodi —, ne izrekne naprošto im Ivan Meštrović?,., Slično, u onom svom »književnom sastavku«, na jednom mestu kaže: »Jedan jedini puta, slučajno doduše, bez svoje inicijalive, Meštrović je ipalk nešto učinio za tu (proletersku) klasu, s jednim poprsjem koje, dakako, nije izložio na izložbi svoga desetdodišnješa rada, premda spada u rad tih deset godin4, i koje je do danas ostalo reproducirano samo u jednoj reviji... 1 je li to zbilja sve što je ikada, za prošlost i budućnost, mogao učiniti Ivan Meštrović za one koji, ma kako danas mnogoput stvar izšleda drukčije, predstavljaju svu bolju budućnost naroda i čovječan&tva? ,,,« Čemu se tu trebalo stideti — i za Meštrovića, a kamo li samome Cesarcu, — da se izrekne ime Ljenjina, čije je ono poprsje o kome je iu reč, kad to syi znamo koji pratimo rad Meštrovićev, i koji smo to poprsje videli reprodukovano u Krležinoj »Književnoj Republici«!,..

35