Nova Evropa

моли државног благајника Енглеске (Тће Езаћје Нопогађје the Lord Шабће Тгеазигот ој Епбјапд) да посредује како би он добио натраг ковчег од 45 фуната тежине млетачког злата и сребра, који је на његово име био стигао из Хамбурга и у Лондону заплијењен зато што није био царињен.

Већ ових неколико примјера јасно нам показују како су Кабпхее (доцније »агбозте5«), т. |. велике, богато натоварене, дубровачке лађе биле добро познате Енглезима онога доба. И поред привидне сличности, ријеч нема везе с »Аргом« и Аргонаутима, већ је данас позитивно утврђено да 10] извор треба тражити у Дубровнику.

Кад је пред пар година талијанска лађа »Геопатао да Мапск« превозила у Лондон на Изложбу талијанске умјетности цвијет талијанског сликарства, енглески публицист Ајвор Браун (Туог Вгоља) није могао а да је не пореди са богатим дубровачким галијама. У чланку који је том приликом написао за лондонски »Обзетуек« под насловом »Ашбову«, он међу осталим каже:

»Дубровачке караке нису биле обични трговачки бродови, већ лађе пуне најскупоцјеније робе и блистале су од злата као Клеопатрина барка у Шекспировој драми. Тако се барем причало на хладним енглеским обалама на којима је трговина била мање богата. Тако је „атбозу (дубровачка лађа) стално попримила значење благом натоварене лађе... И овај дактил, тако срећан у својим асоцијацијама са Јазоновим Аргом и с латинском ријечи атдепћит, полако је ушао у енглески језик са свом љепотом плиме и вјетра.«

Г. Браун завршава свој чланак овим ријечима: »Наш лексикон је дужник Дубровнику«.

Ј. Торбарина.

И