Nova Evropa

уче се умјетности, језику, психологији из дјела дозрелих на сунцу монархије, — та су дјела опће народно добро. Французи немају Сервантеса ни Дантеа, Нијемци не дају Гетеа ни Енглези Шекспира за француске класике. »Али ако питамо: ко је већи», не можемо бити праведни према француској књижевности«. Треба други критериј: она се држи заједничке разине и континујитета. Шеније (Сћетегт), Бодлер (Вапдејате), Флобер (Ејашђете), слажу се да француски геније није поетичан, није лиричан, — у Француској остаје поезија оно за што су старе књижевности требале везан говор. Боало посвећује ово стање, а велики његов непријатељ Иго и сам даје реторичну поезију као звучни одјек покрета гомила. Модернизам постоји у Француској само од Бодлера.

Новатори књиге (Стендал, Балзак, Флобер, Маларме, импресијонисти) закашњују с признањем јавности; неки од њих брже успијевају у иностранству. А и послије смрти многих води се расправа: да ли су били чисти Французи, представници нацијоналнога духа и укуса» Од 16. вијека више пута се осјетио у Француској моћан стран утицај; но увијек се, када-тада, јавила реакција, било да је долазио из Шпаније, Италије, Енглеске, Њемачке, или Русије.

Француској књижевности недостаје мит: она је бесконачна расправа о људима. И класична трагедија, и модерни роман, обавезно дају анализу људских страсти: жеља за новцем и моћи, амбиција, љубавне страсти, неумитни реализам без илузија. Мемоари, преписке, максиме и афоризми, као неупоредива карактеролошка збирка. Од Монтења до Пруста, француски су психолози мондени знаоци свијета. Мало религијозности (Bossuet, Паскал, Фенелон). Уопће, у Француској стоји списатељ поврх учењака, а за живот духа значе више књижевни кругови него универзитети. Функција књижевности јесте такођер популаризовање знања. Мислиоци су зише пута били узорни писци, а други, мање оригинални, одлични посредници.

Духовна традиција утјеловљује се у цјелокупном слиједу класичних дјела: ко хоће да представља нацију, мора да их све проучи и усвоји. »Мистика књиге« помирује противне политике, естетике, назоре о свијету. Зато ни »чиста критика« данас не закључује (што би се очекивало по грчкој етимологији) но прати, није полемика већ дијалог, а ипак је »посљедња ријеч мудрости«, — фина немоћ, скепса, смрт.

М

Нацију је можда увијек лакше описати и дефинирати него појединца. Лакше, иако можда тражи више пажње. O

308