Nova Evropa

ИВО КОЗАРЧАНИН: РУКА УМЕТНИКОВА.

У љубичастој полутами собе расте преда мном језиво, у три димензије.

Чудно ме је страх њене сабласне големости, пред којом шешир скидам, сасвим мален и незнатан, као кап кад се с листа на лист лије, у вече, док библијски сам над собом, ко над гробом, ридам.

Она, која реже у људска лица, хладна као лед, у мрамору, савршени нехај за све ово што нас мучи и боли, и пред чим резигнирамо, зелени,

испуњује ме спокојношћу, кротком и побожном, која ме, у замору, подиже, као вјетар прашину, да нагнем у бијег, као јутром кроз траве росни јелени.

Да оставим пртљаг цивилизације, тежак на раменима, у души чемеран и пуст, на путу који води, посве бијел и умивен, у чистину, мир, и оданост;

да спустим главу дервишки, док мирис се с дрвећа диже, тежак и густ, осјећајући да, као радост шуму, у листопаду, оставља и мене млакост и полаганост.

Она, која оживљује мртваце, бучне пред хиљаду година,

да им рамену даде гест којим тумачи њих и оно што су хтјели,

удара ме тврдо у лице, као вјетар у јесен, богату и пуну рујних плодина,

кад маглице невеселе прше, јер су већ први мразови на глог и трнине сјели.

Дозива ме к свијести: није то живот што си ти себи одредио, као коначну сврху.

Иза твоје сентименталне конструкције одвија се он, чишћи и много јаснији.

Успни се међу глечере: и стани, у сунцу, осви јетљен, на врху. Тада ћеш спознати да си велик, да си јак, и урлик да ти је од олује пунији и гласнији.

О, руко умјетника, понизан стојим пред тобом, голе главе,

по којој падају пахуље снијега и у косу се плету меку.

Бојим се да те не увриједим: у овом гаду и дневном лому сна и јаве,

ја осјећам твоју благу моћ како ме носи, као поплава дуб низ ријеку.

374