Nova Evropa

налази свијет, није нимало боље од онога у 1918; али, док смо онда гледали у каос пуни вјере и полета, јер нас је водило унутарње свијетло нашег идеала, данас стојимо апатично, старачки, скептички, видећи само зло, немајући путоказа, немајући чак ни воље да тај путоказ тражимо или прихватимо, да из магле изиђемо... А ипак, неки далеки, пригушени глас као да нам каже, да је каос праизвор живота, да се све рађа из каоса, па ако се Југославија у каосуродила, да ће се она у каосу и препородити. Прислухнимо, одиста, шта нам тај далеки глас каже, протаримо очи и погледајмо: Југославија од јучер, Југославија какву смо замишљали док је није било, не смије апсорбирати наше мисли; мора нам бити потпуно јасно, да је свака замисао само схема, за коју се не зна како ће коначно бити попуњена, и које ће се силе појавити да судјелују при њену коначном извођењу. Југославија од данас, овако непотпуна, несавршена, ни приближно онакова каква би могла да буде, са свим недостацима људскога дјела, са свим својим једностраностима и манама, произведеним услијед судјеловања злих а уздржавања добрих, не смије наш поглед одвраћати у страну, не смије нас навести нато да заборавимо, да је у нама сјеме будућности. Не смијемо ни часа да изгубимо из вида Југославију од сутра, која није тек једна блиједа могућност, него посве логичан, неумитан резултат процеса збивања, у који треба вјеровати као што здрав човјек вјерује у сама себе и у своју сутрашњицу, ако неће да га живот избаци из колосјека. Живећи за сутра, и радећи за сутра, доприносимо изграђивању сутрашње Југославије, која се пред нашим духовним оком издиже исто онако свијетла, поносна, и јака, као што се је некада, за крвавог европског сумрака, издизао пред нама идеал јучерашње Југославије, свијетлећи путоказ у оним тешким данима. Нека нам дакле идеал сутрашње Југославије, као трак живог свјетла у замрачености европских

видика, указује прави пут: цијели живот стреми према су-.

трашњем дану, па јалове мисли на јучер и данас не смију прождирати наше енергије, које морамо сачувати за сутра.

Праведници, који нису изгубили ведрину, који у себи носе заставу будућности, морају нам постати вође! Мудрост и чисто Југословенство даће нам они као програм; из њега, као из Атенине главе, родиће се онда сви њихови и наши поступци и кораци. Нека би сила имала разума, а разум снаге; нека би они који могу дати били попустљивији, а они који траже умјеренији; нека би они који умију упућивали оне који не умију, а они који не умију нека се покоре онима

који умију. Тада ће бити добро у овој нашој обећаној земљи. Живко Векарић.

394