Nova Evropa

такозване »чисте умјетности«, Горки је изазвао поново страствену полемику о овом старом књижевном проблему. Нарочито је занимљив његов ватрени протест упућен године 1913 противу Московског Художественог Театра, који је био инсценирао баш у оно вријеме роман Достојевског »Бјесови«; Горки је прогласио тај комад друштвено-штетним, зато што се у њему игнорирају интереси пролетаријата, дискредитује идеја револуције, и убија вјера у друштвену активност. Та је година била уопће одлучна у стварању Горкога, који се постепено почео удаљавати од белетристике и приближавати публицистици и социјално-демократској странци, поименце бољшевицима. Отада видимо у стварању Горкога оригинално сједињење полусентименталне романтике са крутим реализмом, које он сам назива »социјалним идеализмом«. Склон спољашњој љепоти, ефектности, декоративном мелодраматизму, он је у ствари веома реторичан. Мако оштро гледа на свијет, он га посматра кроз шарена стакла. Његови јунаци заправо и не раде, него само говоре, искоришћујући и најмањи разлог да се упусте у опширна филозофско-морална разлагања и објашњавања. Зато у његовим комадима нема збијености и цјеловитости, па и цјелокупно његово стварање подсјећа на шарени провинцијски покривач, састављен од свакојаких комадића разних боја, величина, и квалитета. »Теоретски, он проповиједа колективизам, социјалну солидарност; а као умјетник — сав је на страни снажне, анархистичке индивидуалности« (А. Кугел).

Задњих година, Горки пише искључиво романе-епопеје, у којима износи руски живот посљедњих деценија, као да хоће да испита узроке страшне садашњости. Али се у њима он све више претвара у публицисту, што не може а да не узнемири штоваоце његове умјетности. Чувени њемачки писац Ман (Тћотаз Мапп) недавна је рекао, очигледно претјерујући, да је Горки као умјетник »већ умро«; али се мора признати, да се његове старе и карактеристичне мане (морализирање, филозофирање, тенденцијозност, препричавање, и тако даље) сада све оштрије истичу на штету умјетности.

= S:

Најтипичнија црта у стварању другог јубиларца, Амфитеатрова, која је остала непромјенљивом кроз потешкоће полувјековног рада, јесте одважно и неуморно тражење правде. Препун темперамента, он је стално бранио основна права човјека и грађанина, и још у стара предратна времена бивао више пута због тога прогањан, па се и сада налази у емиграцији. Прије десетак година, Амфитеатров је у Петрограду, на банкету приређеном од бољшевика енглеском писцу Велсу, у присутности виших заступника Совјетске

466

и