Nova Evropa

Владе, отворено рекао, да Совјети од угледнога госта вјешто скривају право стање ствари, а напосе положај потиштене и поробљене руске интелигенције. То му није опроштено. Али и данас, он сав гори пламеном протеста и борбе; он не зна за уживање у магловитим и ванживотним естетским формама, — њега привлачи живот са свим својим бригама и невољама. На реални живот гледа кроз призму личног и друштвеног морала, кроз принципе које он чува као свете, са некаквом старомодно-донкихотском оданошћу. Завјети класичне руске књижевности нашли су у њему ватрена чувара и бранитеља.

Амфитеатров је, у првом реду, сликар савремености. У својим безбројним романима даје он праве слике живих људи и догађаја, те — поред умјетничке вриједности — имају његови романи и цијену и значење докумената епохе: будући историк руске друштвености наћи ће у њима обиље прворазредног повјесничког материјала. Амфитеатров пише нашироко, подробно и са свим детаљима и ситницама, чак понешто старински растегнуто, често удаљујући се од основне теме и централне линије. Своје романе-епопеје даје у дугачким серијама. Узимајући живот у свој његовој гломазној цјелини, без икакова посебног тумачења и нарочито тенденцијозних гледишта, он га ипак види оштро и јасно. Његова је рука вјешта, таленат дубок, а жеђ за животом незаситна, па су и његови романи увијек препуни садржајем, а радња напета иако понешто развучена. Фигуре су изразите и индивидуално јасне, само што се у свакој осјећа сам писац, чији говор често заглушује глас јунака. Амфитеатров је свакако чедо свога народа, и по времену је тијесно везан са земљом, које се чврсто држи и од које се никада не удаљује. Зато се његови романи приближавају у неку руку историјскодруштвеним памфлетима, само што су трајније вриједности.

Амфитеатров је и снажан сатирички таленат, али без злобе. Његова је иронија мека, а смијех му се не претвара у ругање. Добро је рекао славни Шмелев, да су удружени у њему »мекоћа и једноставност причања, извјесна слобода говора, са шалом и доброћудношћу, а каткада и са оштрим подсмјехом«. Његово причање тече полагано, мирно, широко, и неусиљено, попут многоводне ријеке у тихој равници. То је типична руска црта, коју је Амфитеатров насљедио од својих великих претходника заједно с љубављу за велике слике и широке потезе.

Један од малобројних сценских комада Амфитеатрова видио је и свјетло загребачке рампе: његова актовка »Стара врлина« имала је успјеха (20. 1Х. 1906), али се није задржала на репертоару.

Николај Федоров.

467