Nova Evropa

гласили су овај америчко-берлински стил »пролетерским« (дакле, најмодернијим), али... пролетаријат није повјеровао, и стао је протестовати када су једном ти мрки кубуси почели да расту и по радничким четвртима. Један од најзначајнијих московских архитеката, Шчусјев, сада већ признаје: »Показало се, да симплифицирани конструктивистички карактер архитектуре није у свим случајевима близак и приступачан масама... Брзо су досадиле ове зграде одвише голе у форми, сличне кутијама... Архитектура без освојења двију братских умјетности — сликарства и кипарства — не може да изврши своје задаће«... (»Совјетска умјетност«, 26. марта 1933.)

Кипарство — умјетност толико блиска архитектури требало би заправо да процвати у новој револуцијонарној Русији: побиједивши, Револуција је почела да овјековјечује себе подижући споменике на улицама и трговима престолница. Ови су се споменици брзо множили за првих година иза Револуције, али су већим дијелом исто тако брзо и нестајали, будући да су извођени из најнеотпорнијег материјала, — чак из вапна! Та непромишљеност показала се срећном: изведене у журби, често у нескладу с архитектонским оквиром, ове фигуре — попрсја сваке величине и мањине нису баш ни најмање служиле на дику револуцијонарној престолници. Неке би од њих, данас, по новој совјетској терминологији, биле можда проглашене чак и »штетнима«; а што би се друго и могло рећи за један од првих петроградских споменика Марксу: попрсје које је приказивало утемељитеља комунизма — са моноклом у оку!... Маркс је, како је познато, одиста носио монокл; али је овај буржујски реквизит ипак превише одвајао од канонизиранога лика. Педесетогодишњица његове смрти биће овјековјечена подизањем нових споменика; у обим престолницама већ је расписан натјечај за пројекте таких споменика. И ту Москва ради дакако у американским димензијама: она је расписала свјетски натјечај; Љењинград је скромнији: он очекује пројекте само од совјетских архитеката.

Императорски перијод, који се релативно мало запажа у Москви, оставио је на улицама и трговима, на обалама и у парковима Љењинграда читав брончано-каменити љетопис, који отпочиње са прекрасним (опјеваним од Пушкина) »Мједним Јахачем« (споменик Петру Великом, дјело Фалконета). Револуцијонарни Пићербург показао је довољно укуса, па је сачувао, с врло малим изузецима, све своје споменике (укључујући и необично изражајну, гломазну фигуру Александра 1, која дочекује путника на самоме излазу са колодвора на Њевски). Исто тако је Пићербург имао доста

475