Nova Evropa

осјећаја за стил, да један од малобројних, не више привремених него сталних, споменика — фигуру Љењина — постави не у средиште града, међу ампирне зграде и императорске статуе, него ближе к радничким четвртима, к Љењинграду (на тргу Финског Колодвора), док Москва поступа са старим споменицима сасвим нехајно, а за своје нове сталне споменике бира, као и за нове зграде, »геометријски стил« (бијели обелиск — у Александровском Врту, сиви — на бившем Скобељевском Тргу). Нажалост, засада међу свим новим споменицима Москве и Љењинграда нема ниједнога који би се дизао изнад просјека, чији би глас звучао снагом бар приближно сличном гласу пићербуршког »Мједног Јахача«.

Типична пићербуршка зграда са колонама, на обали Њеве, јесте Академија Умјетности, — резиденција сликарства. Још у ХУШ стољећу, када је основана ова Академија, постао је Пићербург престолницом руског сликарства. Кратко прије Рата и Револуције, кроз пићербуршки »прозор у Европу«, улетјело је сјеме нове француске умјетности и ње гово крижање са старом руском сликарском културом дало је веома богате плодове: групу сликара која се ујединила под именом »Свијет умјетности« (Бакст, Бенуа, Биљибин, Григорјев, Кустодијев, Рерих, Судјејкин, Сјеров, Јаковљев, и други). У Пићербургу, након што је постао Љењинград, постало је тим умјетницима тијесно, и већина их је сада у Паризу и Њујорку. Али је радова тих умјетника, који су остали вјерни Пићербургу, и њихове традиције, било довољно да Пићербург сачува своје првенствено мјесто и онда када је официјелном престолницом постала Москва.

Представници Револуције у сликарству у Москви прогласили су своју умјетност — »пролетерском«, и неколико година узастопце ресили су својим цртежима црвени и плави кубистички радници револуцијонарне барјаке и плакате; а затим се поновила иста приповијест као и са »пролетерским стилом« у архитектури: узорке »пролетерске -умјетности«, прихваћене од снобова, није прихватио пролетаријат! Ту је реакција била још оштрија, и она се очитовала у томе да се шеталица сликарства одмакнула од крајње-лијеве тачке до крајње-десне (формално): напуштено престоље »пролетерских сликара« заузели су нови самозванци — »ахровци« (долази од »Асоцијација Художников Револуције« — »АХР«), који су покушавали препородити примитивно-натуралистички, тенденцијозни стил. Умјетнички резултати њихове дјелатности били су тако сиромашни да су они изгубили свој положај још брже од футуриста, који су барем гајили искрену жељу да обнове форму, идући притом кадикад предалеко, — »љевије од здраве памети«.

476