Nova Evropa

униформом), — по својој схематичности и голој једноставности била је потпуно паралелна свему што се збивало на другим подручјима. На срећу, Мејерхолд је прошао озбиљну пићербуршку школу, и — што је главно — он је кудикамо талентованији од свих својих лијевих сусједа из других грана умјетности, па су зато казалишни сликари, који су радили по његовим захтјевима, дали низ веома интересантних радова (радови московских сликара: Нивинскога, Рабиновића, Слепјанова; пићербуржаца: Димитријева, Акимова). Од костурне, геометријске ове моде одустао је сада и сам њен креатор: напоредо са повратком многобројних декорација и богатих костима (нарочито у опери и балету), као најновија постављена је на први план метода »концентрисаног реализма«, која тражи изграђивање у простору тродимензијоналних декорација уз минималан број »реалних предмета«. Од седам сестара, Талија и Терпсихора су најженственије. Театар почиње да живи тек онда када је оплођен мушким начелом — драматичарем; глумац тек тада постаје правим глумцем када се до краја подаје изабраној улози; редитељ је само искусан педагог, који на свој начин формира у дјетету насљеђе уложено од аутора. Па ако је »Москва — женског рода, а Пићербург — мушког«, гдје би ван Москве могао театар наћи захвалнији терен» И зар се треба онда чудити потпуној побједи московских казалишта» Љењинград се предао на милост и немилост побједници, и признао је до краја њену власт. Прави љењинградски театромани и не посјећују више своја драмска казалишта, већ чекају на московска гостовања!

То не значи, да је у логору побједника све у реду: до умора или равнодушне старости, додуше, још је далеко, али се још увијек води борба између руске театарске Москве и нове Москве — »американске«. Америка, чежња за необичним, за сензацијом, за ефектним триком, чисто американска безобзирност у прерађивању комада по властитом укусу, нападна и немирна, увијек »најновија мода«, — то је, дакако, Мејерхолд. Под његовим преодлучним американским притиском Художествени Театар Станиславског, за првих година Револуције, био је потиснут у позадину. Мејерхолд је проглашен вођом револуцијонарног казалишта: он је члан Странке, он је »почасни црвено-армијац«, он је диктатор »Театра имена Мејерхолда«, његови су вазали »Театар Револуције«, »Студиј Малога Театра«, »Трам« (Театар радничке младежи); његове се уходе увлаче чак у бивши »императорски« »Мали Театар«, у »Вахтанговски«, створен од ђака Станиславскога, и тамо се већ појављују представе мејерхол-

478