Nova Evropa

довског укуса. Али је пребрзи американски »ртогрег 15 у« довео до кризе: напоредо с напуштањем крајње-лијевих позиција на свим подручјима умјетности, прије двије године, укус казалишног гледаоца, и (што је имало још реалније посљедице) укус московске власти, очигледно се окренули према Станиславскоме. Још и нешто прије ове појаве почела је линија Мејерхолдових неуспјеха — фијаском Мајаковскијеве »Бање«. Нису га могле одштетити успјеле изведбе »Ревизора« и »Несреће од памети«; па чак ни његова генијална редитељска машта није била у стању да спасе лоши комад »Увод«, донесен задње сезоне. Сасвим недавно изневјерио се Мејерхолду и његов љењинградски вазал — Александрински Театар; руководитељем овог казалишта постао је један од старих ђака Станиславскога.

Ово помакнуће казалишне кривуље, од крајње-лијеве према средини, запажа се и на репертоару, гдје су се поново појавили класици, потискујући на други план често другоразредне совјетске комаде. Од перијода лабавих експеримената Москва прелази на мирнији и организованији казалишни рад, на учвршћивање својих побједа. Једина љењинградска утврда која још није истакла бијели барјак јесте љењинградски Театар Опере и Балета (бивши Маријински), који се још и данас натјече за прво мјесто са московским Великим Театром. У сваком случају, први децениј иза Револуције није био срећан ни за московско ни за љењинградско казалиште опере и балета. Трупе ових казалишта биле су осјетљивије него драмске, ослабљене одласком својих прворазредних умјетничких сила у иноземство. Љењинград је покушао наћи излаз: он је опет отворио свој »прозор у Европу« и донио је низ веома успјелих и оштро интерпретираних нових европских опера. »Опера и балет су — цари царица пићербуршких театара« — гласило је свједочанство Гогоља од прије сто година; и тако је остало до наших дана. И није ли ту одлучну улогу одиграо »индивидуализам« — карактер сјеверне престолницег Опера и балет само напола живе у женском елементу театра; напола, јер они дишу

на плућа глазбе, а корјени руској глазби били су одувијек у Пићербургу.

Ако бисмо састављали попис богатства народне руске пјесме, најбогатија подручја нашли бисмо на сјеверу; ту, у новгородским, олоњецким, арханђелским, мезенским селима, још и данас се чува стара, обредна, плесна, лирска, руска пјесма, која је у крајевима око Москве истиснута већ одавна творничком, музички-убогом, попјевком. У том богатству одгојена је знаменита пићербуршка »моћна грудица« (Римски-Корзаков, Мусоргски, Бородин). Први руски конзервато-

479