Nova Evropa

риј (недавно је славио седамдесетогодишњицу свога постојања) утемељен је такођер у Пићербургу. Из Пићербурга су пошли освајати свијет руском глазбом: Стравински, Прокофјев, Глазунов, Рахмањинов, диригент Кусевицки. Прекрасна, са два реда колона, дворана »Племићске скупштине«, испуњена је пићербуршком интелигенцијом: одозго, са галерија, вире главе студената и студентица; на естради је — са својим чаробним штапићем — Кусевицки, на гласовиру Скрјабин... Ко је познавао Пићербург прије Рата и за Рата, да ли може заборавити оне сјајне музичке свечаности2...

Много се је тога одонда измијенило. Дворана »Племићске скупштине« постала је двораном »ЈЉењинградске филхармоније«. Умро је Скрјабин, — и несамо физички: његова профињено-чувствена мистика не чује се више; овај дојучерашњи полубог је заборављен. Нема Кусевицкога, и — треба признати — нема уопће нових значајних руских диригената (најбољи су концерти под вођством иностраних гостију). Али дворана »Филхармоније« сакупља, као и прије, најбоље представнике интелигенције, која је преостала од Пићербурга, а која је одрасла у Љењинграду; она је и данас више свега меломанска. Компликована, готово математска, природа глазбе ствара за њу оклоп који је сигурно чува од микроба дилетантизма, који се лакше увлаче у сликарство, литературу, театар. Зато су се у музици и мање болећиво развијали процеси, запажени иза Револуције на другим подручјима умјетности. Глазбена организација која је покушавала спекулирати политичким паролама (»РАМП«) угинула је у најранијој] младости. Није готово ни било покушаја да се органски развој новог садржаја глазбе замијени фабриковањем неизношених музичких хомункулуса. Врло се полагано развија у глазби свака фаза борбе између формалних струја: »лијево« крило, блиско новим музичарима (Шенбергу, Хиндемиту и Стравинскоме), и до данас води главну ријеч. Један од највише талентованих представника овога крила је млади љењинградски компонист Шостоковић, аутор опере »Нос (по сижеју Гогољеве новеле) и низа балетних, оркестралних, и гласовирских опуса. Али је недавно никла у Љењинграду нова група (компонист Шчербачов), која настоји да успостави мелодију, изгубљену у потјери за оштрином и оригиналношћу хармонизације, типичне за крајње-лијеве. У пуној аналогији са театром задњих година, истакнут је на први план класички репертоар, нарочито Бетовен, док од савремених »иноземно-руских« компониста највише привлачи публику Стравински (један од највећих догађаја у совјетско-музичком животу била је прва изведба »Едипа« и »Малених сватова« Стравинскога, изведених од одличног љењинградског збора Климова).

480

па