Nova Evropa

Змај као дечји песник.

Развијајући се у простору и времену, наша дјечја књижевност ријетко је када аутохтона; она је, углавном, ишла путевима свакаквим и никаквим, који су је водили у ћорсокаке опскурног стихотворства, на изглед потребног да би се могло форсирати низ моралних поука које се натурују дјеци с висока. Прирасла паразитски уз организам педагогије, зависећи од онога што ће о њој писати некњижевници по педагошким листовима, и како ће је примити учитељство које се, у великој већини, слабо интересује за праву литературу, бирајући оно што је, по изгледу, најпиторескније и најдемонстративније, дјечја је књижевност у нас мизерно животарила из дана у дан. Ниједна књижевна врста није одњихала толико стихотвораца и надриписаца, који су писали »пјесмице« и »приче« по дјечјим листовима, с патријотским, религијозним, моралним или педагошким, тенденцама, да би могли добити премјештај на боље учитељско мјесто, или да би се могли примакнути граду и у град, јер у учитељском закону стоји да предност код намјештања у градове имају учитељи који се баве »јавним радом« (ту се мисли, на првом мјесту, наравно, на литературу). Деценијима су се стога водиле празне дебате и дискусије о томе, да ли дјеци треба давати бајке или теме из стварног живота, па се воде још и данас, редовно без било какових конкретних резултата. Треба само пролистати наше дјечје листове, да се види о чему се ту све не пише! За читав наш културни живот карактеристично је како се и данас у нас дјечјом књижевношћу баве људи који су у другим гранама капитулирали. Та наша књижевност за дјецу интимно подсјећа на оне Абу-Казем-Тамбурове папуче, прастаре, прекрпане, и преношене, које све невоље и муке овога свијета нису онеспособиле а да их се још не би могло носити, иако се сви они који их носе стиде тога што их носе. Више је него сигурно да је већина наших реномираних дјечјих писаца (субјективно и кад почиње искрено да полаже сама себи рачуна о ономе што чини) и сама увјерена да то што се, потписано њиховим именом, продаје као литература, није друго до трговачки артикал без вриједности, писан без књижевних критерија, који се, јако рекламиран, може добро продати заслијепљеној публици

исто тако како се продају лоше кошуље или лоше ципеле и лош дуван.

У доказ овоме што смо довдје рекли требало би дати један ретроспективан пресјек кроз оно што се на том пољу код нас досада створило; али би то било прилично тежак и незахвалан посао, ради малог броја радова истинске

539