Nova Evropa

вриједности у читавој поплави фалзификата и сурогата. Држимо стога да је, за ову прилику, довољно тек упозорити на неке личности којих рад, додуше, нема бетонске тврдоће дјела која задовољавају апсолутно, но има извјесне свјежине у изразу и замишљене, андерсеновске мекоће и лиричности (Јосип Цвртила, Гвидо Тартаља, Никола Н. Павић), те уживљавања у дјечји живот у свим његовим еманацијама (Богумил Тони, Златко Шпољар, Слободан И. Кирјаковић, Миливоје Кнежевић, и други), као и неке, помало декадентне и специфично женске, љубави за све оно што привлачи дјечје интересирање (Десанка Максимовић, Јелена Билбија, Милица Јанковић), да ситније представнике дјечје поезије (уреднике и сараднике дјечјих листова) и не споменемо именом. Ипак, не би право било неистаћи нарочито, међу дјечјим странама наших дневника, »Политику за дјецу«, додатак београдске »Политике«, са главним сарадницима и дјечјим пјесницима чика-Андром (Милосављевићем) и Браном (Цветковићем), на чијим страницама долазе до ријечи и понеки млађи приповиједачи за дјецу. Иначе, дјечје ормаре за књиге испуњавају још увијек, поред превода (често до зла бога лоших) страних дјечјих писаца, писци »старе гарде«, са Ст. П. Бешевићем, Јагодом Трухелком, и госпођом Иваном Брлић-Мажуранић. Имамо ми, додуше, и двије централне личности данашње наше лијепе књижевности, Владимира Назора и — код Словенаца — Отона Жупанчића, којих је рад исто тако капиталан на подручју оне књижевности која је писана за дјецу; али њихов рад, за разлику од праве дјечје књижевности, спада више у лирику, у чисту поезију (Жупанчић), у приче и бајке написане бриљантним стилом великих пјесника (Назор). Права и једина централна личност наше дјечје књижевности у пуном смислу те ријечи, био је и остао је све до данас једини Змај, о коме је с те стране, за чудо, тако мало писано. Оне Змајеве способности да уђе у дјечји живот, не као педагог, нити као пратилац по схеми Русоа и сличних, не налази се ни код једног нашег данашњег писца који пише за дјецу, иако се они много у ту сврху труде и често, на њега угледају.

Изгубивши рано жену и дјецу, Змај Јован Јовановић посветио се сасвим раду за културно добро свога рода, и то раду мравињем, пчелињем, увијек конструктивном, увијек спремнији да спријечи зло него да га лијечи. Насупрот сентименталним љубавима романтичара, Змај је величао породицу и породичну љубав, живећи читав свој вијек за жену и дјецу и онда кад их је изгубио. Ту, у тој љубави према дјеци налази се уједно и његова велика способност писања за дјецу. Треба само пролистати његове књиге (старе и већ

540

ан ит