Nova Evropa

Ракија се вукла, А звона су звонила, Па су и промукла.

То ждерање и пијанчевање, готово животињско, само незнатно карикирано и претјерано, толико је типично за нашу »интелигенцију« у провинцији, да се могу лако примити и неки стихови који, како кажу моралисти, нису за дјецу:

Сима Кљуца отшо бос Буша стек о крвав нос; Апа Штука, човек стар, Изгубио буђелар, —

То је чуо Панта Шоца, Џа опсово Кеши оца, Топови су пуцали, Многи гости штуцали. —

Још да споменемо, као примјер Змајеве виртуозности у евоцирању међусобом супротних, као и међусобом паралелних, појмова и представа, опће познату и популарну пјесму »Циганин хвали свога коња«:

Гледаш, — је ли, мога коња, Господару стари2

Не знаш, је ли коњ ил птица Ластавица 2

Скидај наочари, —

Не можеш се нагледати,

Већ хајде пазари!

То је одиста кулминација способности једног пјесника који је оставио иза себе читав капитал поезије, оригиналне и преведене. »Циганин хвали свога коња«, добро рецитирано, успјех је првога реда; али и овако, само штампана, то је пјесма чијем се ритму, ведрини и хумору, ниједан читалац не може. отети.

Овај напис о Змајевој дјечјој поезији нема претензија једне студије, која би освијетлила ту тако интересантну тему с новог гледишта. Зато би свакако требало критички дати, прије свега, пресјек онога времена у ком је Змај живио и радио. Насупрот томе, овај чланчић хтио је да даде тек контуре личности Змаја као дјечјег пјесника, у оквиру наше дјечје књижевности која би без њега била убога. Змај, стављен и међу савременике, као дјечји пјесник испада свијетао и снажан. Преко Змаја није књижевни историчар превукао крст црвеном оловком, нити ће то у будуће смјети чинити

ако неће да сам себе под њим покопа. Иво Козарчанин.

244

па RA IC