Nova Evropa

вахна старица, госпођа Касапиновић ми је тада прво написала (13. марта 1920), а онда и усмено испричала, што је о том знала. Ево шта она пише:

»Моје познанство са Змај-Јовом почиње месеца априла године 1869, у Будимпешти, где је он тада био управником „Текелијанума: и уједно студирао медицину. А његову Ружу срела сам први пут септембра исте године, када се вратила од своје матере из Новогсада, где је била на опоравку. Наше прво виђење постаде одмах и пријатељско дружење. Ја сам њу веома заволела, јер беше мило, нежно, и врло симпатично створење; жена одлична карактера и духовита, а притом скромна до крајности. Њихову више него скромном кућанству Ружа је била душа, и она је Змаја одржавала у истрајности његових напора. Он је тада уређивао лист »Змај«, а Ружа је водила коректуру. Живот им је иначе мало радости пружао, а нарочито су много жалости подносили што су им деца, коју су обоје толико волели, једно за другим умирала. Сећам се колико су туговали за малим Југицом, када сам их баш и познала.

»Ружа је, врло млада, пошла за Змаја (1861), из љубави. А он је њу обожавао, и био је срећан кад би знао и видео да је она задовољна. За њу, опет, није било жртве коју она не би за њега поднела. Како је Змај био лаке руке у давању, то сам јој једном приметила: „Ружо, да ти имаш више захтева, Јова би био мање дарежљив наспрам толиких који му долазе и моле потпору", нашто ми је она одговорила: „Шта ћеш, Љубо, не могу да му ускратим ту жељу његова срца, да чини добра другоме; зар не видиш колико је срећан кад коме помоћ пружаг...

»Мало им је пештанаца долазило; понајчешће још Стева Поповић, звани „Чика Стева', и његова жена Јустина. Ја сам их често обилазила, јер је Ружа бивала стално слаба и болешљива. И Полит-Десанчић их је посећивао, кад би долазио у Пешту; исто тако и Лаза Костић. Онда су дани код њих били ведрији; иначе је она понајвише проводила време у соби, слаба, али увек мирна и стрпљива.

»Не знам тачно годину када је Змај дошао у Панчево, мислим 1871, и тада је становао код господин Мите, односно браће Стефановић. Он је имао много наде да he ce y Панчеву одржати као лекар, али се разуверио. Кад сам једном приликом дошла била из Пеште, да обиђем оца, потражила сам Ружу и нашла је врло слабу. Мој загрљај ју је разнежио, и обе смо плакале. Кад сам је запитала: Како си ми, моја Ружо»“ — она је одговорила: „Нека ти ове сузе кажу. У то доба родила је била Смиљку; али је ускоро превлада слабост, и њена Смиљка остаде без мај-

534

па