Nova Evropa

već u onako postavljenom pitanju. Radi se, naime, kao što je očigledno iz cele polemike, o jednom poduzeću, a ne o »poduzećima« kako glasi i hoće Brajevićevo pitanje; osim toga, ne radi se ni o jednom talijanskom poduzeću, već o jednom nacijonalizovanom privrednom родихеби {pod isključivo našom upravom i s isključivo našom radnom snagom) s talijanskim kapitalom, što — naravno — nije isto, Napokon, još nešto: pre nego što je »Novo Doba« objavilo {18. decembra 1933) svoj članak, istupio je bio Dr. Tartalja iz Upravnog Odbora poduzeća o kome je reč, i njegovu izjavu o tome {od 17. decembra 1933) pročitao je Urednik »Novosg Doba« (u »Jadranskoj Pošti« od 18, i. m., koja izlazi pre podne, dok »Novo Doba« izlazi uveče) i preštampao ju je {u »Novo Оођа« od 19, decembra], pa je prema tome svoje »principijelno« pitanje mogao postaviti samo ovako: »Da li je mošao član „mnacijonalizovanog poduzeća s talianskim kapitalom u Dalmaciji biti predsednikom Jadranske Straže?« — а пе: »Može li ı t, d,«, Ak, da ostavimo na stranu, za časa, konkreini slučaj, pa da se pozabavimo s načelnim pitanjem onakim kako ба je postavio Urednik »Novog Doba«, i kako ga — kao refren — stalno ponavlja.

_ _ I mi smo mišljenja, da bi trebalo povesti ozbiljnu diskusiju o našim Javnim društvima ı ustanovama, — o njihovim ciljevima ı o njihovu radu, i o njihovu sastavu. Ne može nikomu, ako mu leži na srcu ova zemlja i ako joj želi dug život i napretka, biti svejedno, u koju se opštu i nacijonalnu svrhu udružuju pojedinci, ı ko ih vodi i na koji način. U poratnom vremenu, kad je moral na niskom nivou, to je dvostruko važno; a u doba akutne privredne krize, kad »prilika pravi lopove« i od inače čestitih ljudi, to je mera opreza koju ne bi smeli smefnuti s uma oni koji su pozvani da vode nadzor ili bar računa o javnom radu i redu u zemlji ı u narodu. Pogotovo kad se radi o patrijotskim društvima i organizacijama. Kome od nas nije poznato, uostalom, da se baš u te patrijotske ustanove rado sklanjaju osobe mračne i sumnjive prošlosti, takozvani »rovašeni« ljudi, da bi zabašurili trag i zaštilili sebe ističući se kao pristaše novih stanja ı novih doktrina! Medju »prečanima«, naročito, koliko je nekadašnjih tudjinskih prišipetlja i austrijskih plaćenika koji danas ne daju nikome oka otvorili svojim »patrijotizmom«, te Кој зе — ако зато тоби имјабе и sva društva i guraju na sve položaje. Za Rata su istrčavali pred mase i harangirali ih protivu srbijanskih »ubojica, krvnik4, razbojnika i zločinaca«, a danas propovedaju čisto jugoslovenstvo i sole nam Javno pamet koga da biramo na čelo nacijonalnih udruženja! Zar tu nije odista potreban krajnji oprez, 1 zar ne bi trebalo voditi stalno diskusiju o tome, ko nešto javno radi, ı zašto radi?

22