Nova Evropa

религијозан човек »душом«, филозоф »вољом за живот«, преносили ми даљи живот у хришћански »рај« или у веровање будисте да се човек поново рађа, речју, ма како ми то назвали и ма какав му облик дали, чињеница остаје, и неки тајанствени глас у нашој крви одвајкада нам говори, да је човек биће чија је језгра неразорива.

Немогуће је замислити, да би се та вера у неразоривост нашег исконског суштаства могла одржати, кад не би била природна, тојест урођена човеку; а не би била природна ако не би указивала на нешто што представља неку вечну истину. Заблуде човек с временом напушта, да би их, евентуално, заменио другим заблудама; али веровање у бесмртност остаје, оно дакле није заблуда него једна вечна истина, и зато, све док човечанство буде постојало, ова ће му тврда вера остати. Може известан део човечанства привремено (као например данас у Русији), и привидно, да напусти веру у душу и у њену бесмртност, не сме се и не може ипак мислити да би за човека то стање било природније. Декларисана безбожност је насиље, и човек сваки пут кад против вечних истина греши упада у вртлог каотичних, мрачних, и рушилачких сила. Ништа не може јасније и дирљивије да нам докаже да вера у душу и живот после телесне смрти заиста одговара несамо једној природној потреби човека већ и једној метафизичкој истини, него факат који историја сталне понавља, да чим се човек удаљи од ове истине она се окрене противу њега, противу његова живота, уништавајући све што му је давало моралну вредност.

Али да се запитамо: шта значи, у ствари, веровање у наше постојање и после смрти» — Значи ништа мање него веровање у дубоку моралну важност нашег живота. На први поглед, то можда неће бити сасвим јасно; али је то ипак тако. Јер човек у целој природи око себе види да се све дешава по извесним сталним законима, па му је онда врло блиска претпоставка, да ће и после смрти бити подложен извесним законима. Да ти закони неће бити видљиви, тојест неће бити закони физике, хемије, и гравитације, бар не у оном смислу у коме их за живота познаје, то му је јасно, будући да смрт показује потпуно уништење биолошко-физијолошке индивидуе; али нам унутрашњи глас ипак вели да нешто остаје, нешто што је изван оних закона природе које познајемо и схватамо, нешто што је над њима. Ако дакле ту уопште има нечег, онда се човеку намећу убеђење, да после смрти — кад престану да важе ови закони природе — почињу да важе други закони, закони морала који нам веле да ништа за човека, док живи, није важније од његова моралног деловања, будући да једино то опредељује начин живота онога што преживљује смрт.

66