Nova Evropa

и ограничујући је на ужи круг појединаца, без оног дубоког и душевно-осећајног дејства на широке слојеве народа.

Југословенски Покрет темељи своју акцију на заједничком активном раду и на живој сарадњи што ширих слојева народа; а баш најинтимнија сарадња може бити на културном пољу, где се најтипичније манифестује душа сваког народа. Из тога разлога мора Југословенски Покрет настојати да вера у нашем народу остане у свом природном делокругу, као религија за задовољење верско-религијозних потреба, а не као ексклузивистички политички и културни чинилац, који смета остварењу заједничке народне културе а тиме и нове јединствене нације. Колико ће се у овоме успети, зависи поглавито од увиђавности водећих верских кругова, који у овом правцу треба да покажу право разумевање за народну ствар. У сваком случају су неоправдани забринутост и страх, или какво лоше предвиђање, да би Хришћанство могло бити угрожено или уздрмано као основ цивилизације и културе, јер — поред свега што се догађа и што се може догодити у свету и код нас — оно ипак остаје један од главних фактора, ако не и најглавнији фактор, сваког духовног покрета и културног живљења.

Под »балканством« разумевамо скуп заједничких обележја, црта, углавном словенског становништва Балкана, душевно-духовног сродства као последица крви, укрштања раса, историје, тла, петвековне потчињености, борбе за опстанак и за ослобођење, у вези са верско-религијозним моментима. Ове се црте и ова обележја налазе у телу и души као талози, који често као мора притискују дух појединаца и целине, дајући утисак неке неумитне судбине, која у себи садржи и доноси и срећу и добро, и недаћу и зло. Ово важи и за данашњег Балканца, иако се он у многоме разликује од онога из доба турског господства, чији је непосредни органски наставак и наследник.

Вера и јунаштво били су у турско доба на Балкану жива и насушна потреба живота, једино духовно уточиште и утеха раје као подчињене, извлаштене друштвене класе; они су везивали рају осећајима међусобне солидарности у моралноДуховну целину, насупрот османлијској господујућој класи. Отуд она заносна и интимна љубав раје у Србији према православљу и чврста воља да се оно одржи; и православље се одиста одржало и без праве црквене организације и школованога клера, — оно се одржавало живом традицијом у срцима раје. Јунаци су били браниоци породице, задруге, уже и шире, племена, краја, народа и вере. Уз ово, постојало је и јунаштво пасивног отпора, трпљења, јер у свим крајевима Балкана није било развијено у свако доба и активно јунаштво; тадање јунаштво, уосталом, и није било

305