Nova Evropa

битно наше, а то је на пољу духовно-културном и нацијоналном, и на уско везаном терену културно-социјалном. Та су поља главно тежиште рада за Југословенски Покрет, на њима има он да се окуша и да покаже суштину своје вредности. И ова су поља додуше заједничка свима народима, али ту сваки народ даје уз заједничко и нешто своје, па су и главне тешкоће специјалне врсте, тојест извиру из врела самог народа и саме државе. У овом случају, ми видимо два огромна извора тешкоћа, које су типично и специјално наше, те које треба савладати, или бар свести на меру да не буду од превелике штете; јер би иначе могле довести у питање опстанак Југословенског Покрета. Ова два велика извора тешкоћа и сметња за ново Југословенство и за Југословенски Покрет видимо ми у питањима вере (вероисповести), и у комплексу својстава и момената које бисмо могли назвати једном речју: балканство.

Вера, односно црквено-верске организације, у своме дејству као цивилизаторно-културне снаге, јесте нешто најсавршеније што је свет досада имао, остављајући недогледне последице на живот појединаца и целих народа. Поред тога је поименце католицизам несумњиво један од врхова западно-европске цивилизације (ако не баш у садашњости, али је за све ове народе био то у прошлости). Но баш стога и услед тога, пада од стране вере и Цркве на Југословенски Покрет, и уопште на Југословенство као идеју, тежак притисак. Вековна верска дисциплина, и тиме постигнута безусловна послушност верних, имала је за последицу да је Црква постала несамо институцијом и организацијом за задовољење верско-религијозних обреда и потреба верних, те за одржање морала, већ је у своје руке приграбила и целокупни душевни живот народа, а нарочито његову културно-просветну активност. Народи Европе често су се еманциповали од Цркве; али се код многих у широким слојевима није могао појавити јак и одлучан покрет против црквене превласти и клера, поготово ако су живели у близини или на границама верски активног становништва, као што је то био случај и код појединих пограничних крајева данашње Југославије, у којима је намерно изазивано душевно стање као да су они нека верско-религијозна војна крајина, која има да стоји у сталној припреми на одбрану „Цркве, или да служи као неки трајни бедем против »барбарства«. Услед овога бачен је некакав духовни вео између Југословена католика и православних. Може тај вео бити танак до прозирности, као каква сенка, — ипак он чини двојство и остаје неком врстом духовног кинеског зида, отежавајући сарадњу између Срба и Хрвата, те Словенаца,

304