Nova Evropa

nastoji da ih reši hekatombom Svetskog Rata. Nijedna religija nije nametnula tako ogromnu žrtvu, Ili su zar bogovi liberalizma bili žedni krvi? „.. Sada se liberalizam sprema da zatvori vrata svojih opustelih hramova, jer narodi osećaju da bi njegov agnosticizam u privredi, a njegov indiferentizanı u politici i moralu doveli, kao što već i jesu, Države do stalne propasti. Tako se tumači da su politička iskustva savremeno8 sveta antiliberalna, te je neobično smešno kad se nastoji da ih se klasifikuje izvan istorije, — kao da je istorija lovište rezervisano za liberalizam i za njegove profesore, i kao da je liberalizam poslednja i nenadmašiva reč civilizacije,

Zbos fašističke negacije socijalizma, demokracije, i liberalizma, пе treba misliti da Fašizam namerava vratiti svet na stanje od pre 1789, koji se datum smatra kao godina inaušurisanja demo-liberalnos veka, Nema vraćanja unatrag! Fašistička doktrina nije izabrala De Metra (De Maistre) za svoda proroka, Monarhistički apsolutizam je preživeo svoje vreme, a tako isto i svaka teokracija; prošle su takodje ı feudalne privilegije, i podela na kaste, koje su neprobojno odvojene jedna od druge. Fašistički pojam autoriteta nema ništa zajedničko s policijskom državom. Pavttija koja »totalitarno« vlada jednom nacijom nova je činjenica u istoriji; nemođuće je naći joj analogije i praviti poredjenja, Iz ruševina liberalnih, socijalističkih, demokratskih doktrina, Fašizam izvlači one elemente koji još imaju životne vrednosti: on pridržava ono što bi se mošlo nazvati tekovinama istorije, a sve ostalo odbacuje; tojest, odbacuje koncepciju doktrine koja bi bila dobra za sva vremena i za sve narode. Pretpostavljajući da je XIX vek bio vek socijalizma, liberalizma, i demokracije, nije rečeno da i XX vek mora biti takodje vek socijalizma, liberalizma, i demokracije. Političke doktrine prolaze, a narodi ostaju. Može se reći, da je ovaj vek — vek autoriteta, vek »desnice«, fašistički vek; i, ako je XIX vek bio vek pojedinca (liberalizam znači individualizam), može se reći da je ovaj vek — vek »kolektiva« i, prema tome, vek Države. Posve je logično, da nova doktrina može iskoristiti još žive elemente dručih doktrina; nijedna se doktrina nije rodila posve nova, blistava, nigde nevidjena, nijedna se doktrina ne može ponositi apsolutnom »originalnošću«, jer je svaka doktrina, pa bilo i samo istorijski, povezana s ostalim prošlim i budućim doktrinama, Tako se Marksov socijalizam nadovezuje na utopistički socijalizam Furjea (Fourier), Ouena (Owen) ı Sen-Simona (Saint-Simon); tako je liberalizam XIX veka u vezi s celim iluminističkim pokretom XVIII veka, a demokratske doktrine se nadovezuju na francuske Enciklopediste, Svaka doktrina ide zatim da upravlja aktivnost ljudi u pravcu jedno6 odredjeno8 objektiva; ali aktivnost ljudi readuje na doktrinu, preobražava je, prilagodjuje je novim potrebama, ili je prevazilazi. Sama doktrina mora biti akt života, a ne vežba reči, — otuda pragšmatistička okosnica Fašizma, njegova volja za vlašću, njedova volja za opstankom, njegov stav prema činjenici »sile« ı prema njenoj vrednosti,

Bitno načelo fašističke doktrine jeste koncepcija Države, njene suštine, njene uloge, i njenih finalnosti. Za Fašizam je država apsolutno pred kojim su pojedinci i Srupe relativno. Liberalna Država ne upravlja pokretom i materijalnim i duhovnim razvojem kolektiva, već se ogdraničuje na to da beleži rezultate, Fašistička Država ima svoju svest, svoju volju, i zato se zove »etičkom državom«, Na prvoj petgodišnjoj sednici Režima (godine 1929), ja sam rekao: »Za Fašizam, Država nije noćobdija koji se samo brine za ličnu sigurnost gradjan4; a još je manje orđanizacija sa čisto

368