Nova Evropa

ску мисао означи уопште »мишљу« и филозофским системом! Германски протест настављао се са неумољивим развојем, све тамо од Реформације. »Црвене седмице« у Гјолитијевој Италији, које је приређивао Мусолини по провинцијама Ромање, биле су чињенице о којима у Европи нико није водио рачуна, осим можда Гуљелма Ферера, који је (1904) враћајући се из Двеју Америка предвиђао слом овога света у сукобу квантитета и квалитета, али који није успевао да придобије за своје гледање на ствари ниједну европску синтезу.

Деветстоичетрнаеста задрмала је дефинитивно темељима ове старе европске зграде, и окончала је светски перијод такозване »рах ђтНатсае«, сјајне и велике епохе политичког и економског либерализма и књижевне декаденције. Сведоци овога времена (Шо, Пирандело, Унамуно, Жид, и други), велики духови европскога александинизма, с конца Деветнгестога Столећа, настојали су — како то често чине песници у таквим историјским тренуцима — да се поверење у »Велики Век«, у ту сјајну зграду »рах ђтатсае«, помери и коначно изгуби. Они су више него ико, као и велике анонимне масе Младе Европе, осећали, да у тим фразама и речима нема више ни истине ни вере. До 1914, свет је још и могао да живи у уверењу, да ће то богато друштво моћи да се одржи — темељи су били врло јаки, приходи огромни! Незадовољство је долазило од младих народа, непознатих и малих, али отпорних и суревњивих на своју слободу и независност. Година 1914 била је дело анонимних маса младе, презрене, али отпорне Европе, која је оборила стара европска веровања. Није то била обична осцилација (како то хоће Андре Мороа у својим најновијим »Сош тез еф Зепштеп!а«), у којој су, исти они људи који су, осетивши једнога дана да се са средовечном економијом не може ништа постићи — узели слободну измену за основицу, те отворили врата мору и границама, па се сада, при завршетку века, враћали поново ауторитету, контроли, и диригованој економији. — Постоји нешто што је много дубље него што је обично опетовање ствари кроз осцилације и кроз кризе; постоји провалија веровања, пропаст уверења, сумрак принципа, конац извесних легенада и митоса, ликвидација утврђених духовних и животних могућности, које су у либералном Деветнаестом Столећу имале свој успон, а које данас не одговарају интимним потребама нових генерација. Млада Европа ударила је у срце Стару Европу. Та Стара Европа имала је своју веру, у коју ни она сама није више веровала. Град (»полис«), који је она са великим напорима успела да изгради, а, који је престао да одговара потребама новога човека, млада Европа је — заплела у анархију, у безвлађе; она га је померила и морално и материјално. 54