Nova Evropa

свијета; што ту недостаје, наћи ће се у систему измјене добара са сусједима и државама по начелу: дајем да ми даш, и то ондје гдје је и по количини измјене и по врсти најбоље. Велика индустрија Њемачке сигурно нам може најбоље понудити; а Њемачка са својих 75% градског становништва треба много и много производа једне аграрне земље.

Везе између народа морају се опрезно успостављати. Адолф Хитлер противан је свим оним савезима који би могли његов народ заплести у какове ратне подвиге. Сигурно ни овај наш народ нема никакових жеља да за туђу вољу вуче ужарена жељеза из ватре. Доста је у дугим вјековима морао вршити црначку улогу. Канцелар тврди, да је њемачком народу потребан мир. Њемачка, ради тога, и тражи и жели мир. Нијемци су противници освајања туђих народа. То противљење вуче свој корјен из идеолошких начела Народносоцијалне Странке, која тежи затим да очува чистоћу њемачке расе и да из ње истријеби све оно што није расно — германско. Напротив, освајања неминовно доводе до мијешања раса. Њемачка се је одрекла и Елзас-Лотрингије. То свечано изјављује Вођа. Француска може бити мирна за своје границе. Њемачка се не одриче својих сународњака на Истоку; али се све може путем преговора уредити. Њемачка чак изјављује, да је противница сваког насилног одузимања територија и мијењања постојећих граница. Ту своју мирољубивост посвједочила је онда када је склопила са Пољском уговор о ненападању.

И Аустрија је њемачка земља. Није тајна ни за кога од нас, да најмање 95% пучанства Аустрије тражи у својој души припојење с Њемачком. Ослоњен на ове чињенице, Адолф Хитлер нашао је посебну формулу за Аустрију: он јој је дао облик у тринаестој тачци својих предлога: Њемачка Влада приправна је потписати један међународни споразум, којим ће се спријечити сваки покушај извањског мијешања у унутарње ствари друге државе. Потребно је, надодаје Вођа, да ријеч »немијешање« добије своје међународно тумачење. Зашто» — јер постоји опасност да у земљама гдје владе не уживају повјерење свога народа унутарњи немири доведу од стране заинтересованих до туђег мијешања.

Очито је, да се овим мислима уздиже до међународног признања право једног народа да својом већином одлучи O својој судбини, а да се истодобно запријечи туђим државама мијешање у та унутарња питања појединих држава. Сигурно и онда, када један народ својом вољом одлучује о своме смјештању. Овако изведене мисли налазе разумијевања и код нашег народа. Исто тако и разлози што их државни Канцелар износи као оправдање на питање: зашто Њемачка неће да склопи уговор о ненападању и с Литвом» — Зато,

160