Nova Evropa

уједно извргне јавном потсмеху, овог свог друга још из школских клупа. Уосталом, не желимо се уплитати и у ову распру, утолико мање што знамо да ће се за тај комадић наше новије политичке историје — који се одиграо на територији бивше Монархије пре него што ће се ова распасти наћи још сведока и сведочанстава, те ничије заслуге неће моћи бити насилно умањене нити ичија »биједа« злурадо преувеличана. Ако би се нас питало, ми бисмо свакако били зато да се, у овом случају — насупрот оштроме суду Дра. Тресића-Павичића —, узму као олакшавајућа околност за Дра. Смодлаку, и поименце за његово гласање ратног буџета Аустрији, његови живци, који су били »подлегли ратној психози«, како сам каже, тако да је »за цијело вријеме рата, а и дуго послије тога, био, што но се каже, више мртав него жив«. Али, остављамо све то политичким историчарима, а ми ћемо се овде држати нашег главног предмета, па ћемо видети шта каже Др. Тресић-Павичић о оној »прорачунаној атаки« што ју је он с Мештровићем и Дром. Тартаљом припремио и извео противу Дра. Смодлаке, о оном »ноћном јуришу с отровним гасовима«, кад су »фуртимашки дијелили летке« с натписом »Јунак гдје нема опасности«» — Др. Тресић-Павичић изјављује, да је он свој чланак дао једном свом пријатељу да га преда »Јадранском Дневнику«; а да га није потписао зато што то није сматрао потребним, знајући да ће га свако препознати по садржају, будући да је све то већ раније и чешће говорио, и то и јавно на збору још 11. новембра 1920 на Брачу, па је тај његов говор био обелодањен и у истом сплитском »Новом Добу« (а онда прештампан у државно издање његових »Говора«), што уосталом све зна Др. Јосип Смодлака, који му тада ниједном речју није одговорио, а сада и сам спомиње те »турнеје по брачким варошицама« њему посвећене. И чему се сада, каже Др. Тресић, прави луд, као да га он сад одједаред »фуртим« и анонимно напада!... А што се тиче »дружбе« и »клике«, Др. ТресићПавичић извештава, да он с Мештровићем нема никаквих ближих односа, док са Дром. Тартаљом — због неког неспоразума — уопште није говорио већ две године, нити је још дошао с њиме у додир... Шта су дакле друго — при светлости оваког сведочанства — до халуцинације и привиђања »ноћни« и »ниски нападаји« које овај идеални вођа »не може никако другачије протумачити« већ као »дјело освете« и »прорачунану атаку« на његову светлу политичку прошлост »једне сорте људи обогаћене коњунктуром«, која се наметнула Сплиту да га упропасти, али које се он не боји, да их је противу њега самога »не тројица, већ једанаест таквих по избор јунака«, јер је он од њих »неизмјерно јачи«2!...

211