Nova Evropa

Димовића и спасавање бањалучких Срба-велеиздајника ипак је и одвише безазлен). Он и сам тврди, да је »подлијегао за све вријеме најстрашнијим појавама живчаног растројства«, па би имао управо бити захвалан Дру. Тартаљи што овај — бранећи себе од нападаја — извесне чињенице и околности, које очигледно не говоре у прилог јуначког држања и политичке проницавости »вође«, објашњава болешћу и нервима према којима је требало имати обзира.

Сутрадан после овога чланка (19. фебруара) донело је »Ново Доба« »личну вијест«, да је »бивши министар, г. Др. Ј. Смодлака, отпутовао за Београд, гдје ће се дуже задржати«, — неказујући да ли је тај пут у вези с урбанистичким плановима (да »помогне спријечити даље нагрђивање« Сплита), или можда што га је дебото дошла воља да уђе у једну владу... »Опроштај с г. Иваном Мештровићем« написао је, вероватно, пре тога пута и оставио га у аманет часном Дон Винку Брајевићу (за број од 93. фебруара), јер се на мегдану јавља поново тек 2. марта, с првим чланком дубоко засноване студије о политичкој прошлости себе као вође »Једног идеалног покрета, и његових гробара«, која се студија онда продужује кроз све суботе месеца марта, да — у броју од 6. априла — нађе привремен завршетак, уз напомену, да ће »друга серија чланака под овим насловом изаћи послије претстојећих избора«. Испуњење овог обећања, међутим, народ који чита »Ново Доба« још увек жељно ишчекује, забринут да би му могао у сећању избледети тако рељефно намоловани аутопортрет »вође« идеалног покрета, док »гробари« нису још право ни дошли на ред, или су остали у сени, необрађени и једва наговештени.

Истога дана када ће Др. Смодлака отпочети себи славоспев (уз слику) (2. марта), завршио је свој одговор на ње гов чланак »Свак на своје мјесто« и трећи »милијонер са сплитске Ривијере«: Др. А. Тресић-Павичић, који је — у неколико наставака (»Јадрански Дневник« од 22. фебруара до 9. марта) — покушао приказати »Страховитујуначи н у« за време Светскога Рата. Налазећи да је »предмет згодан за комедију«, ДР. Смодлака је брже-боље одговорио на овај одговор Дра. Тресића-Павичића, и то тако да је своје објашњење ове »најновије Тресићеве прозе« »разврстао у чинове и слике«, те направио од ње »Трагикомедију једне непризнате величине« (»Ново Доба« од 8. марта); али се нама чини, да би се овај натпис могао окренути и противу свога писца, ако не учини озбиљнији напор и не потражи уверљивије аргументе него што су они којима се овде служи, да обеснажи од Дра. Тресића изнесене податке, те да отклони као ненадлежна судију, а

210

а