Nova Evropa

равно, режисера); а критичар којем је стварно стало до тога да проналази филмске мане, погрешке, и недостатке, могао би их лако наћи на другим странама. Захвалан материјал дали би у том погледу, напримјер, дјечји филмови; не филмови за дјецу, већ филмови у којима наступају дјеца као глумци. Ту се намећу питања: да ли су прописи који постоје, и мјере које се подузимају, за заштиту дјеце-филмских глумаца уистину довољне; није ли рад пред камером штетан за њежни дјечји организам, и духовно и физички, и T. д.2

Ни са доларима, маркама, и францима филмских продуцената не стоји баш тако ружичасто како то приказује Иља Еренбург. Од свих грана индустрије и трговине, кризом су можда понајтеже погођени баш филм и кино. Оскудица широких маса доводи у веома тежак положај и продукцију филма и кинематографе. Филмски и кинематографски послови су већ сами по себи велик ризик: док постоје досадашњи и да нашњи односи, према којима је филм (уз мале изузетке) чисто трговачка роба, успјех зависи искључиво од одзива јавности, а тај је данас — услијед опће кризе — слаб. Укус публике такођер је несталан, и никад се извјесно не зна како ће нешто бити примљено. Има, затим, и невоља техничке природе. Са тонфилмом је, ако не поништен али свакако умањен међународни карактер филма. У сваком случају, и без обзира на све теорије о умјетности или неумјетности, филм је за порезнике обична трговина, па је према томе одмјерена и висина пореза. И догод је ситуација таква, догод и држава и градске опћине и сви могући узимају од филма, умјесто да му дају, а сам филм је зависан искључиво од ћудљивог расположења маса, дотле ће он бити само »роба за продају«, само »посао«! Да ли је дакле томе крив сам филм» А није сва »кривица« ни на онима који га израђују, већ у првом реду на онима који стоје иза њих и над њима, јер, филм би могао да буде и друкчији него што је данас, и јоште како друкчији!... Да видимо сада како стоји са другом замјерком, или оптужбом, која је свакако крупнија и озбиљнија од прве: да филм стоји на страни владајућих класа. Претпоставимо да је та оптужба оправдана: да филмским продуцентима није само до тога да црпу материјалне користи од филма, већ да су продуценти и државни органи споразумно и с предумишљајем филм и кино учинили средством пропаганде, која је утолико успјешнија што — с помоћу забавних филмова — дјелује непосредно, па према томе и непримјетно. Да ли и у том случају има смисла нападати филм, или би такво поступање требало »замјерити« онима који продуцирају филмове и имају у својим рукама надзор над про: дукцијомг Логично је само ово друго. Од филма може по-

260