Nova Evropa

Knjiđa XXIX. Broj 1. 26. januara, 1936

па

Шта да се ради.

Пред нама стоји једна уздрмана Европа, један узнемирени глобус, једно човечанство у грозници. Мало ближе, на Балкану, постоји ово данашње, послератно, друштво, расцепкано, у магли и у неодлучности, које никако не саобраћа међусобом, које се интелектуално и културно и не познаје, те које живи морално и духовно подвојено. И не покушавајмо да пређемо с ових географских терена, јер се на другим континентима указују видици још мутнији, раствара се. мноштво проблема и специфичних питања која се не дају одухватити погледом, па често нити у духу прегледати. Постоји једна Северна Америка са својим нарочитим проблемима, које сви ми следимо и од којих сви ми у Европи трпимо; једна Јужна Америка, која није једна ни јединствена, са својих стотину питања, вечно нерешених и непрестано отворених; једна Азија, која само ишчекује да се побуни против својих освајача; напокон, али не и на последњем месту, једна туробна афричка непознаница, која може бити кобна за нашу васколику будућност.

Али за нас проблем још није у томе, иако је Европа којој ми припадамо сва повезана једном једином нити са свим тим питањима. Ма да смо ми генерација која је све видела, све чула, те која према томе не стрепи од онога што још може да дође, ипак нам се чини да нас европски немир и европска несигурност понајвише тиште. Европа је, у ствари, врло малена: комадић земље на грбачи Азије, како би казао Пол Валери. А ипак Европа сажима у себи целокупну драму савременог света. Разлог је томе једноставан: Европа крије у себи суштину духовног проблема целокупног човечанства; све према њој конвергира, све се у њу слева, — све се с њом шљубљује. Преко својих супротности, она је дала цивилизацију готово целоме осталом свету. Јужна Америка дело је медитеранско-латинске цивилизације; Северна Америка оснива се на англосаској визији живота; азијатска Русија жваће и сварује западну истину годинама, и покушава да створи један нов живот с помоћу американизма и марксизма, Мо