Nova Evropa

ха,

су сви европског порекла. У Азији и у Африци, европска духовна садржајност још увек води борбу, чији су нам резултати непознати. Отуда нам је судбина Европе најдража; отуда нас она понајвише и забрињује и узнемирује. Зато што скупа са њом и са њеним издржањем живи и пада цео један свет, цела једна визија живота, која влада столећима, и цела суштина наше властите опстојности.

Ми смо генерација »пламених крижара«. Ми смо угледали, још једаред у историји света, коње са витезовима Апокалипсе — не из Ибањецових романа! —, како прелећу нашим обзорјем. Ми смо видели, како се лако стропоштавају у прах и пепео царства, која су изгледала вечно непомична и стална. Наша генерација не зна, шта је то била велика англиканска сигурност прошлога столећа, о којој нам се данас непрестано — и с правом — говори. Ми смо свесни само тога: да смо једнога дана скидали еполете с унифорама експонената једног великог и старог царства; да су наши старији другови ломили двоглаве орлове, символе једнога реда и једне власти; те да смо, напуштајући школу, неколико времена живели у интерегнуму безграничне слободе, која је граничила безвлађем. Ми смо генерација која је отказала послушност својим старешинама, уколико смо били уверени да они нису могли представљати стари режим као ни нови. Ми смо, коначно, генерација која је осетила и доживела, у облику пада једнога царства, и падање једног реда ствари и веровања, а да се код тога свет није нимало изменио, нити је време престало да тече. Кемалова претпоставка, да би нестанак Турске изазвао и нестанак саме земље, врло је далеко од стварности!... Кад једна генерација проживи овакве промене какве је, у рефлексу догађаја, проживела наша; догађаје, у којима се све преокрене, где се и само појимање реда, власти, и сигурности, поремети, нестане у празноме; и кад Једна генерација, напокон, проживи и осети дух рата и револуције, те у исто време посумња у Бога, — онда је необично тешко вратити ту генерацију у стање у коме би стари ред могла надоместити новим, стару хијерархију новом, и васкрснути нов идеал и новога Бога. Бољшевизам, фашизам, нацизам, и етатизми свију врста, нису друго до покушаји које су генерације, испред наше, настојале да васкрсну у празнини извесних средина, у којима су се изгубили нада, веровање, и идеал.

Али, наша генерација — ја ту мислим на генерацију која се родила око 1904, која је почела да мисли око 1914, а која је 1918 морала да се већ огледа са животом, — која није суделовала активно у рушењу старога света, већ која је само доживела то рушење, проживљује данас сумрак и последњих

2