Nova Evropa

Књиге и листови. Русија у вихору „Пјатиљетке". (Илија Еренбург; »Други дан«)

Илија Еренбург је писац ванредно плодан: сваке године он избаци понешто, роман или приповетку, па кадикад и по неколико дела. Све што он пише веома је занимљиво, и због тема које бира и због начина њихове обраде. Место радње је најчешће Русија, и то Русија у вихору, Русија у рушењу, Русија у градњи, Русија у лудилу и болести, Русија у стварању. Обрада је егзотична, пуна фантазије, пуна неочекиваних ситуација, невероватних заплета и расплета, а и језичких и стилских, понекад вратоломних, експеримената. Еренбург стално гледа и уочава, и исто тако слуша и чује, мноштво ствари. Ево и сада, у Паризу, где обично сређује, систематише, и обрађује у романима своје утиске из Русије, он је издао један нов роман: »Други дан«. Прво је издање било штампано у ограниченом броју примерака, готово као рукопис.

Тема» — То је опет Русија, то је живот огромних комплекса рударских предузећа и фабрика тешке индустрије око далеког града, још до недавна малене паланке, сада велеграда Кузњецка на Алтају, на југу Сибира. У исти мах, то је и живот Томска, највеће руске универзитетске вароши у Сибиру. У Кузњецку раде на двестадвадесет хиљада радни-

ка; у Томску уче четрдесет хиљада студената —- како их сада у Русији зову — »вузоваца«. »Људи су имали вољу и очајање, — они су издржали. Звери су се повукле. Коњи су

тешко дисали, заглибивши у прождрљиву иловачу; њих је спопадао опаки зној и они су цркавали. Десетар. Скворцов довезао је овамо ловачког пса, који је узалуд њушкао земљу: преко ноћи он је урликао од глади и туге... Али се људи нису будили: они су спавали сном праведника и камена. Пас је ускоро издахнуо. Пацови су покушали да се одомаће, али ни пацови нису издржали суровост живота. Само инсекти нису издали човека. Они су ишли с њима под земљу, где су подмукло светлуцале наслаге угља. Они су га пратили и у тајгу (сибирска прашума); и као густе хорде кретале су се ваши, весело су скакутале буве, вредно су пузиле пословне стенице; а буба-швабе, осетивши да ту неће наћи довољно друге хране, почеле су кидисати на човека... Али људи нису зверад: они су знали да живе ћутећи. Преко дана, они су копали земљу или носили цигле; а ноћу су спавали...« Тако почиње овај чудновати роман-кроника, исто онако чудноват и чаробан као све што пише Илија Еренбург. -

26