Nova Evropa

»... Дан и ноћ радници су градили бараке, али барака није било доста. Цела породица спавала би на једном кревету. Људи су се чупали, грлили, и расплођавали у мраку. Они су својим похабаним и смрдљивим дроњцима покушавали да сакрију своје ноћи од туђих очију, и бараке су изгледале као какав огроман табор. Они који не би стизали да се настане у баракама, копали су земунице. Човек би долазио на новоградњу, и одмах — као звер — копао је себи рупу. Он се журио, јер је пред њиме била љута сибирска зима, а сн је знао да против ове зиме немају снаге ни бунда од овчег крзна ни вера. Људи су живели као у ратно доба: они су дизали у ваздух стене, секли шуму, и до појаса стајали у леденој води, градећи мостове... Они су овамо дошли из свих крајева земље. То је била година када је и земља дрхтала. У Москви је нестало било хартије за писање, — употребљавали су цигарет-папир и хартију за паковање. Из старих заборављених дућана извлачили су дебеле рачунске књиге прошлог столећа, и са маштом лудом као стихија трудили су се да пишу, ситним рукописом да би штедели сваки комадић хартије. Хартија је била потребна за планове, за предрачуне, за табеле. Клопотали су помахнитали »ендервуди«; као побеснели жрвњи окретали су се ваљци ротацијоних машина. На седницама, од множине цифара задобијала се вртоглавица и губио се дах. Чланови колегија оболевали су од астме, а књиговође и писари пили су за ручак чај, те кад би ноћу заспали маштали су о слатком хлебу. У Москви се ово звало »пјатиљетка«. Москва је израдила план, и Москва је чврсто стајала на своме месту. А широм целе земље тутњиле су и знојиле се локомотиве. Из њихових груди избијао је очајан звиждук: оне никако нису биле у стању да држе корак са људима. Преконоћи, на станичним перонима, као брда у бајци, стварале су се гомиле корпи, џакова, сандука, све са неком вашљивом и шареном робом. Са мирним животом било је свршено. Људи су се кренули у вихор и ништа их више није могло да заустави. Између џакова вапила су одојчад, старци су сркали некакву супу из зарђалих лимених судова. Ту су били Украјинци и Татари, Пермјаци и Калужани, Бурјати, Черемиси, Калмици, рударски радници из Јузовке, брадати друмски радници из Рјазана, комсомолци, пропале сељачке газде, незапослени рудари из Шлеске или Вестфалије, спекуланти и чиновници осуђени на робију за проневеру, ентузијасти, лопови, и чак проповедници-секташи. Нико од њих није знао куда га ветар носи... .« Ето слике Русије над којом се понова завитлала олуја.

А сад ево социјалне филозофије Револуције, у конкретним примерима: »Револуција је једне рађала, а друге убијала. Кољка Ржанов (то је јунак романа) растао је и веселио се

27