Nova Evropa

ологију, опијали велик део младих генерација новим искуством, погодивши је у најкритичнијем тренутку подвојености и забуне: погазивши задану реч, отказавши пријатељство, употребивши нападај и ушавши, с једне стране, у рат, а прогласивши, с друге стране, завршетак једне илузије, која се зове досадањи мир. Таква је кратка али драматска историја ових последњих месеца, које живи наша генерација мученика и безнадника.

Противу удара два нацијонализма и два империјализма, наоружана и припремљена за сваку солуцију, па и за ону рата, Европа демократије, мира, и Друштва Народа, раздвојила се и поцепала. Ова разједињеност послератне Европе осећала се, још раније, у помањкању мисли водиље, тако да је нападај две негативне европске силе наступио у тренутку поремећаја и сутона политичке свести. Француски водећи кругови, као ни француска јавност, нису били у стању да осете, да је поступак Мусолинија у Друштву Народа био јуридичко и практично оправдање Хитлерова символичког уласка у демилитаризовану зону. Енглеска јавност, па према томе и велик део енглеских водећих кругова, не могу опет да схвате захтев Француске после 7. марта, с обзиром на њено држање према италијанско-абесинском конфликту пред Друштвом Народа. Француска јавност оптужује енглеску јавност с егојизма, док енглеска јавност не може. да замисли, како то да Француска тражи заштиту због искључиво својих интереса пред Друштвом Народа, пошто је учинила све што је до ње стајало да се Друштво Народа ослаби у питању италијанско-абесинског сукоба. Кад је Мусолинијева црна армија обнављала сан првог италијанског нацијонализма, прескачући танковима и авијонима афричке висоравни, Французи су сматрали најивном отпорност званичне британске политике и британске јавности: како се за судбину једног »малог црнца« (»а ип рен пебге«) може да постави Пакт Друштва Народа у погон и да сазове отпор педесет држава противу државе-нападача. Енглези, напротив, нису могли да замисле друштво џентлмена у коме су сви себи задали реч да ће бранити нападнутога, а да у конкретном случају онај ко је гарантија те задане речи не осећа императив савести, да се успротиви нападачу, да узме у одбрану нападнутога, и да успостави политику задане речи, ограничења и осуде силе. Французи не могу да схвате што Енглези нису, после 7. марта, ишли напоредо са Француском противу Немачке у оквиру Друштва Народа и на терену одлучног отпора противу Хитлера, уверени да је то једини прави разлог који би могао да енглеску свест побуни противу права силе. Енглези, напротив, чуде се, како то да Французи траже оштру примену политике колективне сигурности, пошто су својим држањем против

131