Nova Evropa

Друштва Народа у италијанско-абесинском конфликту изгубили све моралне шансе и све етичке могућности да одбране своју позицију испред немачких захтева у Европи.

То је у главним линијама дубока и трагична супротност која се данас игра у крвавој европској драми. Она, са мноштвом компликованих детаља, произилази из разједињености и поцепканости европске душе, из засићености и инерције у коју је мир убацио победнике на свим подручјима (а у првоме реду Француску, која је требала да води), и, коначно, из нерешених супротности које је новој Европи оставила у наследство Европа Деветнаестог Столећа. То нико јаче није осетио од Гуљелма Ферера, који је пре неколико дана, на женевском универзитетском институту међународних високих наука, завршио свој овогодишњи циклус предавања из историје ХТХ столећа, давши целу слику догађаја из којих је произишла криза 1914 и због којих се још и данас налази Европа у бунилу и пред опасношћу новог рата. Четири рата била су, у својим основама, последицом целе наше савремене трагедије: Јапанско-китајски рат (1894), Италијанско-абесински рат (1896), Рат између Америке и Шпаније (1898), и коначно Рат између Енглеске и Бура (1901). С ова четири рата испреплео је Фереро и своју мисао о »инкординацији принципа«, која је владала концем XIX столећа и почетком ХХ столећа, давши кроз конац Бизмаркове епохе, у сукобу егзекутиве и легислативе, кроз формацију конзервативне владе у Енглеској, појаву империјализма, који иде напоредо са развојем социјализма, кроз Драјфусову Аферу, кроз појаву журнализма у служби рата и империјализма, и, коначно, у китајској кризи, најочигледније и најстрашније супротности европске драме.

Ми се нећемо упуштати у појединости, нити ћемо улазити овде у приказивање и у анализу ових догађаја европске драме с конца Х1Х столећа, будући да желимо да се ограничимо на интрисечне претпоставке ових супротности, које је Фереро открио у своме погледу на савремену европску историју.

»Европа је« — вели Фереро — »мали континенат, поде љен на мале народе, који сви зависе један од другога, који не могу да живе изоловани, под аутархијом, о којој се данас сања. Ова потреба узајамности европских држава намеће им и потребу једне равнотеже снага; а у равнотежи снага потребна је равнотежа пучанства. Међутим, од 1870, а нарочито од 1900, наовамо, Европа живи у борби два народа: Немачке и Француске, која борба произилази из њихове бијолошке неуравнотежености. После 1900, ми улазимо у једну тоталну промену историје Европе, из двоструке неуравнотежености произилази сукоб 1914, који је требао да успостави равнотежу, али који ју је напротив још више поколебао. Ако није

132

ZO SSS