Nova Evropa

i za kult vodja, Kad bih hteo naći poredjenje u istoriji, poredio bih ovu fašističku Italiju sa starim mongolskim carstvom: ova Italija je antiteza civilizacije, Drsko je da ona sebe pokušava dovesti u vezu s Italijom Petrarke i Leonarda da Vinčija. Reči »civilizacija« dato je dvosmisleno značenje.

Postoji doduše umetnička civilizacija. Italija — nekadašnja italija — ju je stvorila, Ali postoji takodje i moralna i politička civilizacija, To je civilizacija koja uči narode da razvijaju ustanove, da se pokoravaju zakonima, da zahtevaju od svojih vlada da one poštuju dostojanstvo i slobodu pojedinca —, ukratko: pokazuju im kako da budu gradjani organizovane države. Ova civilizacija nije dar Italije čovečanstvu. Ona dolazi od anglosaksonskog sveta. Makako da je ona prva civilizacija važna, ova druga je još važnija. Čini se da su Francuzi, koji pate od patološke anglofobije, zaboravili ovu činjenicu. Istina je, naravno, da su to oni isti Francuzi, koji se boje Deklaracije o pravima čoveka, i koji žive u nadi da će doći dan kad će Francuzi opet biti, ne gradjani, već podanici Kralja koji raspolaže njihovim sudbinama nestarajući se da njih pita za savet.

IL Musolinijev prestiž medju francuskim protivnicima parlamentarizma,

Jedna od velikih Musolinijevih vrlina u očima Francuza koje opisujemo jeste njeBova moć da gurne svoj narod u rat na svoju sopstvenu odgovornost, On se ne trudi da pita za savet narod ili njegove pseudo-predstavnike: oni su neme životinje, oni nemaju da odlučuju hoće li ili neće biti zaklani, Svi naši francuski protivnici parlamentarizma, naročito rojalisti, oduševljeni su pristalice Musolinija. Oni su hiperpatrijoti., Ali njima nije stalo što planovi ovoga autokrata mogu imati neposrednih ili daljih posledica koje su opasne za njihovu zemlju. Francuska može propasti, kao da vele, samo ako demokracija padne prva.

Ovi neprijatelji sankcija protiv Musolinija, koji je obestan u ime tobožnje civilizacije, služe se drugim argumentom. »Vi kažete da ste pacilisti«, dovikuju nam, »a ipak tražite sankcije koje za sobom povlače opasnost rata«. Ovaj argumenat važi otprilike isto toliko kao da neko kaže stražaru: » Ti si čuvar mira — mira! — a ipak hoćeš da popraviš ovoga zločinca, Žar ne vidiš da bi se on mofđao odupreti i tako te prisiliti da Sa nadhrvaš po cenu da narušiš mir?« Jasno Je da Je ideja održavanja reda, bez obzira da li izmedju dve države ili unutar Jedne države, kompatibilna s mogućnošću da bude »razbijenih dlava«, Uostalom, kad je održavanje reda značilo pokolj radnik4 {u junu 1848), ili tlačenje Komune {u martu 1871), naši protivnici su se vrlo lako odlučili nato da treba razbiti glave drugih. Ali kad to znači (kao što je to bio slučaj za vreme nereda u februaru 1934), da će njihove glave stradati, onda se oni uzrujavaju.

136