Nova Evropa

нешто више нежности и сажаљења. Али, много симпатије нема Буњин ни за ове своје ближе земљаке, као што не воли баш много ни такозвану руску »интелигенцију«, чију врло драстичну слику налазимо у његовој причици: »Старица«. Са таквим погледима на Русију и њено друштво, сасвим је природно да се Буњин, до емиграције, одриче свога завичаја. У свом путопису »У Светој Земљи« (у поглављу »сенке птица«) он говори: »Ах, никад нисам осећао љубави према њој (T. |. Русији), па је вероватно да нећу никада ни разумети шта је то љубав према отаџбини, која је, бајаги, својствена сваком људском срцу. Ја добро знам да можемо волети овај или онај начин живота, и можемо дати сву своју снагу да га стварамо; али какву везу са тим има љубав према отаџбини» Ако ме руска револуција више узнемирује него ли персијска, ја то могу само жалити. И доиста, нека је благословен сваки тренутак када се осећамо грађанима целога света ...« У својој нељубави према Русији, он јој на песнички начин прориче злу будућност, — како смо већ напред видели. М, сасвим природно, таквој песниковој Русији наступио је — »крај«: »Изненада, ја сам дошао к себи, и изненада, моју је свест озарила мисао: да, ево, ја сам на Црном Мору, на страном броду, ја не знам због чега одлазим у Цариград. Русији је — крај, са њом је свршено; да, и свему, свему мом животу, исто тако, дошао је крај«...

Али, већ у време грађанског рата, а нарочито после, у емиграцији, он сасвим другим очима гледа на своју понижавану отаџбину. У новим приликама, а особито у емиграцији, он се освестио, и свим својим бићем он је осетио шта је изгубио. Болом и жарком љубављу одишу сад његове речи, написане, изговорене, и посвећене Русији. Он кличе: »Зар има што боље од руске душе» Тек Бог сам зна за њену неизмерну лепоту!...« Страственом љубављу према њој испуњене су и странице његова дневника, и његова предавања о Русији (у Паризу, 1924): »... У дивљој и данас мртвој руској степи, где лежи сахрањен бели ратник, данас влада тама и празнина. Где су врата, где је пламен, који би били достојни тога гроба» Јер тамо је гроб Христове Русије. И само њој

ја ћу се поклонити на дан када Анђео буде одвалио камен са њена гроба« ...

Поред Русије, Буњина занима човечанство и човечанска култура, коју он често осуђује. Понајдрастичније приказује он то човечанство и »братство« у причи »Браћа«; ту један Енглез, пошто се натрчао по свету, нашавши уточиште на једном руском теретном броду, овако филозофира: »...Да, тек захваљујући Истоку и болештинама што сам их тамо задо-

309