Nova Evropa

био, захваљујући томе што сам у Африци убијао на стотине људи, у Индији — коју пљачка Енглеска, па следствено и ја, — видео хиљаде како умиру од глади, у Јапану узимао девојчице за жене на месец дана, у Кини тукао по глави незаштићене старце сличне мајмунима, на Јави и Цејлону терао Рикшу до предсмртног ропца, што сам у Андрохапуру добио страховиту грозницу а на малабарској обали болест јетре, — тек захваљујући свему томе, кажем, ја нешто осећам и мислим ... М тек сада знам, шта стварно вреди наша мизерна личност«... Али, на другој страни, Буњин посвећује многобројне ретке и својих песама и својих приповедака љубави. Он упоређује често идеалистичку и земаљску љубав, говори о прекрасном врту, и још више о отровним печуркама у њему. Средиште ове теме је прича »Мићина љубав«. Студент Мића воли одано ученицу глумачке школе; за време школског распуста он иде на пољско имање, она на Крим. Он пати, она ћути; и изненада, кратко га извештава, да је с њима свршено: она постаје љубавница другога. Мића се убије. То је цео предмет, тако прост и једноставан; а колико лепоте и танане психологије у описивању душевних доживљаја овога јунака! Иста је тема и у другим причама. Има Буњин и приповедака о љубави на тему: љубав је, када желиш оно чега нема, и што се не дешава, и томе слично; али је тема у свима њима врло једноставно обрађена, а главно је начин обраде.

Много страница покљања Буњин у својим радовима и теми о смрти, — као уосталом и остали велики писци руске литературе, а поименце Достојевски и Толстој. Један јунак из Буњинових приповедака каже: »Смрт је као и сунце, на њу и не гледаш« ... Он међутим стално у њу гледа и стално се враћа овој теми: од самог детињства, смрт прати његов живот, он размишља о њој и описује је. О тој теми у радовима Ивана Буњина каже споменути већ критичар Степун: »У Буњина је смрт космички догађај, који се догађа у недрима бића... Он смрт побеђује снагом свог стваралаштва: успомене су вечне...« Исто тако говори Буњин често о религији и Богу. Мало се где толико осећа дух Јеванђеља као у његову описивању Свете Земље; а његови описи »отаџбине бога«, старих класичних места рођења античких митова о божанству, истичу се нарочито својом лепотом.

Говорећи о животу уопште, Буњинови јунаци констатују, да је живот досадан и да се даје испричати у два три ретка. Ипак, на једном месту налазимо и овакву изјаву: »Нема ничег загонетнијег у природи него што је човек и његова душа« ... О проблему злочина, који такођер стално занима Буњина, један његов јунак (морнар Соколовић, у причи

310

O EL