Nova Evropa

бољшевицима, па је у том погледу карактеристично да писац свој чланак завршује следећим речима: »Није чудо што

нам је Достојевски, говорећи на уста једног државног ту-

жиоца, на страницама свога великог дела („Злочин и Казна'), рекао, да ће једнога дана водећи умови Русије и Европе проучавати психологију рускога злочина, јер то предмет одиста заслужује«...

Чланак за овим, »ЦрвенаВојска« — из пера руског генерала Н. Галовина, уз сарадњу пуковника Н. В. Пјатницког, — доноси податке о Црвеној Армији, вађене поглавито из књига и извештаја совјетских војних установа и старешина (понименце, маршала Ворошилова и Тухачевског), и даје опште закључке на основу тих података. Многе од ових цифара објављиване су у великој дневној штампи, разним поводима и у разно доба; али су овде сабрани, сређени, везани и поређани, те имају задатак да поткрепе мишљења и објашњења која се — на крају чланка — своде на следеће закључке (укратко): да се са Совјетском Русијом у последње време у европској дипломацији све више рачуна као са важним чиниоцем, поглавито зато што се — на основу података и бројака о њеној војној опреми и растућој индустрији — верује у пораст њене снаге; да су пораст њене бројне снаге и усавршење организације техничке спреме, у перијоду 19341936, били одиста знатни, те да се много учинило у задње доба и на побољшању цеста и железничких пруга и транспората, — али да све то не треба прецењивати, јер је и сувише на брзу руку створено и саграђено, и срачунато поглавито за потребе и околности револуцијонарног или грађанског ратовања, т. ј. за борбу кратког трајања против слабијег противника. Притом је трагично, кажу ови војни стручњаци, да овај »џин на глиненим ногама« — уколико више расте утолико бива стварно слабији, зато што нема довољно командујућег особља; а и оно што има, више је способно будући у већини комунист — да води мале и примитивне јединице са релативно једноставном опремом него сложене огромне војне снаге, организоване модерно и опремљене последњим техничким средствима и оруђем. Не треба дабогме заборавити, да су писци овог чланка ауторитети и високи часници Ца р ск е Русије, чије очи — навикнуте на бело — засењује све што је црвено, крај све њихове стручности и добре воље.

У идућем чланку приказује Роман Смал-Стоцки, професор Украјинског Научног Института на Варшавском Универзитету и бивши Министар Просвете (за перијода украјинске независности), прилике и покрете појединих народа Совјетске Русије, настојећи да — у кратким

354

а