Nova Evropa

се лепо види мушки став револуцијонарних бораца и дубока захвалност према песнику слободе, њихову другу, којега они и даље убројавају у своје. И у песми «Аријон«, враћајући се на децембарску трагедију и на своје везе са њеним учеснидима, Пушкин потврђује те везе и каже да он и даље »пева исте химне«; само су се времена била изменила, па је и песник морао да бива све опрезнији.

Слобода код Пушкина, поред политичког, има и шире значење личнеи духовне слободе. Лична слобода, слобода љубавног осећања, например, добила је можда најбољи израз у оригиналном спеву »Цигани«. Јунак »Цигана« Алеко напушта културно друштво, бежи из града, тражећи праву слободу; он је и налази под чергама, у љубави младе Циганке Земфире. Али се и ова идила свршава трагедијом: у име слободе осећања, Земфира стварно напушта Алека, јер је заволела другог; њен отац — стари Циганин — објашњава Алеку, да она има право, да се не може девојачком срцу наредити сталност у љубави као што се не може наредити ни месецу да буде непокретан, јер он обасјава целу природу! Слобода у речима Циганина добија натурфилозофски, готово мета-

физички, карактер; али се Алеко не може сложити са таквим

тумачењем слободе: затекавши своју ИУ са супарником; он их обоје убије ..

Духовна: слобода je нарочито занимала Пушкина, што је код оваког генијалног песника потпуно разумљиво. Тако видимо да је и борби са цензуром и борби с издавачима посветио неке своје песме. Цензура је била за њега представница политичке тираније, па је борба с њоме спадала у програм његова политичког програма; издавачи су били представници публике, коју Пушкин — у једном тешком моменту гнева — назива, доста неучтиво, »олошем«, што су му неки савременици (Никола Полевој и други), а касније и радикална критика (нарочито Писарев), много замерали, оптужујући га с антидемократског става. Питање, да ли је Пушкин као »олош« жигосао народне масе или аристократско друштво снобова, остало је нерешено.

Данас је свакако свима нама јасно једно, а то је: да |c Пушкин изнад свега ценио слободу уметничког стварања и слободу мисли, бранећи их противу свију и сваког. Тај његов став постао је и главним извором и узроком његове последње животне трагедије, његове преране погибије од руке једног белосветског пустолова, који је одиграо улогу слепог оруђа у рукама других, моћнијих и скривених. И имао је право песник, када је — пред крај своје песничке каријере и самог свог живота — тражио захвалност потомака зато што је у свом »суровом 1 славио слободу ..

ЛАА је Јелачић.

73