Nova Evropa

_ Остављајући пострани гледиште — које се поткрепљује нарочито држањем ортодоксних марксиста наспрам Совјета = да Стаљин и данашњи управљачи Русије окрећу 3a 180? удесно, тако да постоји бојазан да компромитују и све позитивне тековине Револуције, треба ипак признати чињеницу: да се Совјетска Русија — по свом садашњем режиму и с новим Уставом — знатно приближила западним демократским земљама, те да им је у многом погледу сроднија и сличнија него фашистичка Италија или нацијоналсоцијалистичка Немачка, где народ уопште нема више непосредне везе са стварањем власти, него је ту само да исказује дивљење и покорност »Вођу« и његовим фигурантима. Насупрот тому, московски процеси — ма са коликом опрезношћу примали њихов оптужни материјал — несумњиво су утврдили, да сад друге велике силе не респектују сувереност и независност појединих држава (у овом случају, Русије), и — што је горе — крше принципе које код своје куће проповедају и на којима би хтеле да почива ауторитет власти и државе. Намеће се дакле питање, кога нам се је више бојати, ако смо демократи: да ли совјетског комунизма, који попушта и силази у правцу према нама, или фашизма и хитлеризма, које пошто су напустили све демократске форме и обичаје нисмо више у могућности да пратимо у њихову удаљавању од нас Притом не смемо пустити с вида, како се управљало Русијом пре Револуције, и шта је била Немачка — кроз столећа — пре доласка свога новог Месије. На ову тему написао је недавна у »Тајмсу« (од 20. јануара) један оксфордски конзервативац (У. Н. Моофуата) ове поучне ретке: »Жеља за диктатуром изазваном силом, у Немачкој, показује развитак уназад и на ниже, — хотимично напуштање виших идеала слободе мисли и живота, за љубав нижег идеала наметнутога надзора. Насупрот тому, у Русији — која се такођер налази у развитку —, осећа се тежња ка подизању са нижег нивоа угњетавања и непросвећености (за царистичке владе) ка вишему и унапред, крај све насилности и нелогичности слепе борбе. Зато многи од нас енглеских конзервативаца, а исто тако и либерала и социјалиста, имамо извесне симпатије, или бар трпељивости, наспрам Русије, чије су тежње усмерене у правцу светлости, а не можемо да осетимо исто то према немачким тенденцама у правцу нижега и опаснијега политичкога и духовнога деспотизма, који је дабогме боље организован и боље обучен«. То су, по нашем мишљењу, златне речи, о којима треба да размисле припадници свих малих народа, а поименце ми у Југославији, који смо — без своје кривице —- запали са нашом младом државном творевином међу две тако активне а супротне светске идеологије: комунизам и фашизам. Ту нас само урођени демократски осећај