Nova Evropa

ен

наших народних маса може одржати да не поклекнемо. И кад нам се даномице каже, да морамо стрпљиво нетапно ићи од покушане диктатуре натраг у демократију, онда треба да имамо довољно разумевања за постепено развијање и враћање из каоса револуције у нормалније стање и код велике Русије, поготово кад су докази о »силажењу« (од Љењинова Непа до Стаљинског Устава) тако очигледни. Притом се не сме губити с вида ни незавидни спољни положај словенскога колоса између два тако незгодна партнера као што су агресивна хитлеровска Немачка на Западу и империјалистички Јапан на Истоку. Зар није дакле наше место на страни нашег великог брата, који се — можда и несвесно бори несамо за себе и за своје унутрашње уређење, онде где се затекао, већ и за право на опстанак и напредовање нас осталих Словена и нас малих народа на истоку и југу Европе» Јер, шта би била наша судбина, да народи »чисте« и »више« расе прегазе, ма и тренутно, северне словенске земље, пошто нас коначно одвоје од великог руског брата и раздвоје са нашим савезницима и суседима у Малој Антанти и Балканском Споразуму» Кому то још није јасно2...

Али, узвисимо се опет изнад мрачних видика и тешких брига садашњице, па се вратимо Прослави Пушкина и Пушкиновој Русији. Ту се може свакако одмах рећи, са Председником Чешкословачке Републике (из предговора публикацији совјетског посланика у Прагу, С. С. Александровског, »Вечни Пушкин«), да је позитивно дело — у доба кад се свет налази у толиком немиру и идејном каосу — већ и сама тежња, одати на тако ванредан начин почаст стваралачком раду људскога духа. Треба даље признати, да је идеалу, који је тако убедљиво пламеним речима певао и проповедао највећи руски и словенски песник: »стварању снажна и слободна, друштву корисна и човечански осетљива новог човека« (Бенеш), тежила и допринела и Руска Револуција; јер, и то је чињеница, да у тој великој Русији, где су још и пре 25 година — као за живота Пушкинова — само Руси могли читати дела свога песника, данас свога Пушкина — Пушкина на свом језику — читају несамо Белоруси и Украјинци, већ и Татари и Калмуци и толики други народи те велике земље, и то старо и младо, мушко и женско, богаташи и сиротиња, — милијони који су тек за последњих двадесет година научили читати и приближили се култури свога народа и култури уопште. А оно што ће у своме Пушкину наћи сваки писмен Рус, аи сваки образован Словен, допринеће да развије у његовој души онај херојизам који је — како каже Пушкин — прирођен сваком нормалном човеку, а коме је име дужност, и да га облагороди за општу човечанску културу.

Pb:

53