Nova Evropa

Белешка,

Поводом Пушкинове Стогодишњице,

Стогодишњица Пушкинове смрти пада у необично згодан час за Русију и Русе, све и свуда, — како се може лепо видети и из ове свеске »Нове Европе«; па је и то један од важних разлога да се у последње време толико знатно умножила литература о Пушкину на руском језику. Оно што се. зове »пушкинизам« — подробно и научно испитивање и проучавање Пушкинова живота и рада — коракнуло је овом приликом снажним кораком унапред, и у данашњој Совјетској Русији и међу руским емигрантима. Алии ван Р усије, и мимо Русије, код других културних народа. Поред Словена, међу којима се истичу Чеси, могу се важни нови радови на томе пољу забележити нарочито код Француза и Енглеза. Треба узети у руке, например, задњи свезак »Словенске Ревије« (»Тће ЗЛамогаес Кеујем«, чији је главни уредник Др. Ситон-Ватсон), па видети колико лепих и занимљивих прилога сама она доноси из Пушкина и о Пушкину (међу осталим, има ту и исцрпан преглед о Пушкиновој Прослави у Совјетској Русији). У Паризу је посебан одбор, с истакнутим интелектуалцима на челу, а уз учешће целе званичне и културне Француске, приредио свечану академију на Сорбони, на којој су предавали Пол Валери, Андре Масон, и други; док је »Кеуџе де Га бтаћште Сотрагбе« издала посебан број, управо читав зборник, о теми: Пушкинов утицај на стране књижевности. ИМ други француски часописи, скоро сви од реда, посвећују Пушкину прилоге и чланке из пера угледних сарадника (што је, узгред буди речено, и веома потребно, Кад се види како и добри познаваоци Русије међу Французима, као што је прослављени Андре Жид — нађи »Уепагес « од 5. фебруара — још увек нису право обавештени о вредности и положају у књижевности овог генијалног руског писца и песника).

Ни ми Југословени, како се чини, нећемо остати задњи овом приликом, јер се — поред прослава по свим нашим већим градовима, с одличним предавањима и другим приредбама, — множе чланци и прилози, па и читави бројеви часописа, посвећени Пушкину. Неизбежно је, наравно, да се и овом приликом понавља иста она појава коју Др. Бадалић (у свом вредном и значајном раду о Пушкину у Југословена) истиче и код превођења овога руског писца: како се поново преводи оно што је већ преведено, а не преводи се оно чега још немамо; тако, например, »Српски Књижевни Гласник« доноси »Говор Достојевског о Пушкину« (приликом откривања споменика у Москви 1880), иако је »Нова Европа« објавила пре-

111