Nova Evropa

кад Председник Талијанске Владе, већ на четрнаест дана пошто је потписан споразум у Београду, шаље јавно поруку Маџарима, да у целости остаје код свога миланског говора, T. |. код обећања да ће их подржавати у њиховим тежњама за ревизијонизмом ...

Али, Господин Министар-председник могао би нам на све ово одговорити (како то, уосталом, и чини његова штампа): да су наши пријатељи и савезници обавештавани о ономе што је он предузимао као Министар Спољних Послова, и да он има за то њихов благослов. Он би нам чак могао одвратити, да гледање на Европу »са једне строго практичне тачке гледишта«, у данашњим каотичним и критичним данима светске политике и привреде, не мора значити напуштање народног схватања о »небеском царству«, и да то схватање — које зависи од времена и прилика — свако излаже и тумачи на свој начин, онако како сам најбоље зна и разуме. Маколико да смо уверени, да би објективан суду овом случају превагнуо на страну нашег излагања и тумачења, ми — наравно — не можемо улазити дубље у ствар; а спремни смо и добровољно, ако то траже општи интереси, уздржати се од расправљања и критиковања спољне политике, остављајући дабогме пуну одговорност Господину Министру Спољних Послова за одређивање линије мирољубивих односа наше земље према нашим суседима и свим осталим државама Европе. Али, остаје још увек најкрупније и најважније питање, о које се оглушити не можемо и не смемо, те које морамо бар начелно поставити —: чему нам мир са суседима, и са целим светом, ма он био и »вечан«, ако нисмо на миру и у љубави у својој властитој кући» Чему улагати сав напор, и толико политичке мудрости, да бисмо избегли заокружење споља, на државним границама, кад се стално заокружујемо изнутра, узајамно, у јаловој нади да ћемо једни другима наметнути своје уверење, или своју вољу» — Нажалост, не можемо се засад упуштати ни у расправљање овог животног питања, нити у било какво доказивање конкретним чињеницама политике реализма, како је ми схваћамо, већ се морамо ограничити на опште и познате мисли, које нико не може побити, али које и никога лично не изазивају. Ипак, уверени смо, да ће се и Господин Министар-председник и његови другови у Влади — ако овај наш вапај до њих допре, — сложити с нама у једноме: да је и од најповољнијег уговора са суседом, ближим или даљим, још повољнији и пречи споразум и мир са рођеним братом; и да тај братски мир мора почивати на једнакости и равноправности. Јер, као што лепо каже народ, ко неће данас брата за брата, имаће сутра туђина за господара. =

168

O