Nova Evropa

Колектив »раја«, крај све своје пуне потчињености турском господару, био је ипак, преко тога, и преко свих својих обавеза према господујућој класи, одвојено тело, тело које је живело својим посебним унутарњим животом, рајинским. — Јер, у бившој Турској Царевини, мимо поданичке дужности и обвезе нижег слоја (класе) према вишем, сваки се је слој ипак могао иживљавати у опсегу своје подложности до извесне мере; обртници у опсегу својих еснафа, градска фукара и сељачка раја у своме кругу. Раја, у свом првобитном стадију, била је обични потчињени слој кметова и подложника; али је у даљем историјском развитку, везана јуначком и верском традицијом, те заједничким осећајима потчињених и хришћанском солидарношћу, раја постепено стекла интимно духовно јединство и почела давати активног отпора своме господару, који ће отпор на крају — у неким крајевима узети карактер организованих устанака. Тако раја постаје народ, у својој најпримитивнијој форми. Уз рају стају, у духовном јединству, и они слојеви нашег хришћанског народа који нису кметови (трговци, занатлије, и други) зато што су у већини случајева из ње изникли и задржали њене традиције, а с њоме су били под влашћу истог нехришћанског господара. Коначно, раја-народ, од почетка прошлог века, под вођством својих првака и свештенства, развија бујан нацијонализам, прожет дубоком вером у остварење своје слободе и заветне мисли, која је вековима духовно везивала и уједињавала разноврсне и разнородне крајеве и делове народа. Средиште заветне мисли — ослобођење од Турака — било је, наравно, у крајевима под Турцима, дакле у предкумановској Србији и Јужној Србији, као и на периферији турске експанзије, где се осећао силан притисак и страх од турске најезде, поименце у Црној Гори и Херцеговини; али су исте тежње и идеали захватили и остале наше крајеве, па и оне далеко удаљене од Србије и Црне Горе. Ширење Косовског Мита, например, и јачина његова дејства, осећају се по целој народној територији, па и преко њених граница. Типична унутарња сила тога мита и лежи у његовој неодољивој тежњи да се стално шири и одржава у души народа, и у томе је његов највећи значај. Разносачи мита (и целе опеване традиције) људи су на најнижем степену сваке људске заједнице, најнижи слој раје: слепац, просјак, луталица, који пева и свира јуначке песме уз примитивне гусле, за награду, за какав братски дарак. Каква сумња може пасти на њега» Ни сама раја није била потпуно свесна значаја гусларева певања, — она га је инстинктивно пригрлила. А господар, неслутећи у овоме ништа опасно, пустио је да се раја развија у своме кругу, да има и своју рајинску разоноду, своје душевне одушке, сличне као што рибе имају врела на замрзнутим рекама и

146

Пе