Nova Evropa

дјеловања у општим пословима, па се њему, на основу несудјеловања у јавним пословима, створило увјерење, да је држава, државна управа, њему нешто страно и чак непријатељско. Такво сваћање превлађује код њега и данас. Мако су му послије Ослобођења дата сва грађанска права, он се њима нити служи нити умије служити. Само за вријеме изборних кампања, када га кортеши силном агитацијом узбуне и заинтересују, више нереалним него истинским наговорима и обећањима, излази он из своје резервисаности; али тада иступа као елеменат, руковођен моментаним расположењем више него разумом, те судјелује у изборима несхватајући право ни опште ни своје потребе. Државну управу сматра силом које се треба само бојати: он јој приписује моћ које она нема, а очекује од ње помоћ и у оним питањима чије ријешење зависи у првом реду од њега. Коликогод је бескомпромисан у чувању сваке стопе своје земље, толико је поводљив и брз у присвајању сваког комадића земље која носи општи биљег; државну и општинску шуму, државно и општинско испашиште, лако претвара у своје, ако му се не праве сметње. Ова значајна појава посљедица је вјековног трајања турских аграрних прописа, по којима се сматрало праведно по божјим а исправно и добро по људским законима претворити сваку пусту и необрађену површину у зиратно земљиште. Он и данас, успркос свим законским прописима, усред државне шуме направи ограду и почне крчити шуму да оснује ливаду или њиву. И свеједно што му чувар шуме сруши ограду и забрани сјечу шуме, он тврдокорно и устрајно наставља да изводи своју замисао, док је не оствари, поред свих неугодности што му их доносе законске одредбе и њихове санкције.

Још није касно да ми, који из града уносимо културу и цивилизацију у село, престанемо рушити све оно добро, здраво, и морално, што је наше село као посебна друштвена заједница у себи створило и до данас очувало. То би био један правац нашег цивилизаторског рада на селу. У другом правцу, треба да настојимо, да сељака правилно уведемо у ново, савремено стварање данашњег друштва и у правилно сваћање грађанских дужности и права, државе и самоуправе, опште власти и опште имовине. Да би се добро извео тај посао, тражи се државно-управни апарат који ће се далеко више приближити, управо саживити, са народом него што је то случај данас. Бирократизирање тога апарата удаљава чиновништво, макар било и народно, све даље од народа и од његова сваћања; а уколико га више удаљава од народа, толико га чини неспособнијим за рјешавање свих оних актуелних питања чије ријешење поставља стварни живот народа.

Ј. Поповић (Сарајево).

186