Nova Evropa

цивилизовање нашега села провођено, и што се и сада проводи, без обзира на ту његову властиту добро изграђену културну и социјалну зграду; са рушењем те зграде руши се у њему и све оно што је добро и племенито, и што је вјековима било утврђено и испробано, а за то се не даје никаква боља накнада. Стога се не треба чудити, да наша назови цивилизација, посве страна и туђинска нашем селу, ствара у њему моралну пустош и друштвену декаденцију.

Један однос у овом приказу не смијем заборавити, јер је важан са друштвеног становишта; то је однос села према граду. Тај однос, нити је био нити је сада здрав ни добар. Одвајкада су наши градови били у рукама туђег елемента. Тај елеменат није никада био расположен према селу: третирао га је са становишта господског и експлоататорског. Становник града гледао је на сељака као на ниже биће, вријеђао га, потцјењивао га, и пљачкао. Наравно, да ни сељак није остајао равнодушан према такову ставу варошанима. Он је био економски слабији и друштвено незаштићен и стога није могао варошанину истом мјером узвратити; али је постао према њему неповјерљив, закопчан, и замрзио га је. Та мржња постала је у дугом времену голема, елементарна, — кадгод су јој била отворена врата, она се исказивала у рушењу. Варошко становништво се мијењало: мјесто туђинског елемента долазио је постепено рођени, и то са села, али ни ти дошљаци и новопечени варошани није“ су хтјели да буду гори од својих учитеља; ни они нису заузимали бољи став према сељаку него они прави туђинци: Турци, Цинцари, Грци, и други. Град се мијењао по изгледу, а душа, менталитет његов према селу, остали су исти.

Наш град није се ни дан-данас ријешио свога насљедног оптерећења у односу према селу. Он додуше не заузима данас толико господски колико туторски и експлоататорски став према селу, те онај варошанин који никад није живио на селу, и који нема ни најелементарнијих појмова о сеоском животу и раду, мисли да може — и чак да има право — да даје савјете и поуке сељаку; али је много горе од тога немилосрдно економско исцрпљивање села, јер је знањем слабије од града а друштвено и економски неорганизовано. Цивилизаторска улога наше вароши и у овом правцу промаша свој циљ исто онако као што га је промашила багателишући све оно што је у сеоској заједници током вјекова изграђено и што има своју природну здраву логику и свој здрав морал.

По насљедству, оптерећене су данашње сеоске генерације нездравим односом према свима пословима који имају општи, јавни карактер, а исто тако и према имовини која има општи биљег. Наш сељак био је вјековима искључен од су-

185