Nova Evropa

Онај »један господин« који је, преко Цигановића, руковао припремама за Атентат на србијанској страни, био је мајор Воја Танкосић, члан Црне Руке, па је то истрага, после одласка Г. Визнера из Сарајева, тачно утврдила и — наравно — преко Шефа Судства о томе обавестила Босанску, односно Бечку Владу. Ова је зато и оптужила за Атентат непосредно Танкосића и Цигановића, тражећи њихову екстрадицију; али је уједно оптужила и Народну Одбрану, а преко ње и Српску Владу, огласивши Танкосића и Цигановића њиховим органима! — Према записницима и забелешкама Суцаистражитеља, Принцип је на његово изричито питање, да ли је Танкосић био у добром односу са Српском Владом, одвратио: да су Танкосић и сви официри-завереници били на ратној нози са Пашићем и радикалима, те да би се о том дало много причати... Баш зато што је Танкосић био у великом непријатељству са Пашићем, односно са његовом владом тако је рекао Принцип —, Цигановић га је и упозорио, да се има пренос оружја кроз Србију извршити потајно и потајно прећи граница. Тога су се они уосталом, како се јасно види из целе истраге, тачно придржавали.

Босанске и аустријске власти дакле знале су још у оно доба сасвим добро ко се крије иза Цигановића и Танкосића, али нису никад упозориле Суца-истражитеља на удружење »Уједињење или Смрт«, иако је овај иначе добијао од њих све могуће и немогуће информације, те упутства да предочава осумњиченицима којекакве брошуре, писма; фотографије; он је, како сам каже, тек касније — после Рата — сазнао за Црну Руку и за Драгутина Димитријевића Аписа. Откривањем правог стања ствари не би било могућно окривити за учешће у Атентату званичну Србију, кад су Димитријевић-Апис и Танкосић били непријатељи Владе и радикала, — зато је Бечка Влада и даље стално оперисала само са Народном Одбраном, која је била јавна установа, те коју је огласила »сасвим зависном од београдског уреда Спољних Дела«, скупа с њеним члановима »часницима« Војом Танкосићем и Миланом Прибићевићем. А да би ствар била још приступачнија општем веровању неупућених у Монархији и на страни, она је — како сведочи Судац-истражитељ — намерно представљала Атентат у Сарајеву и револуцијонарни покрет босанске и јужнословенске омладине као чисто српски, великосрпски; па је, из тог разлога, већ у доба истраге, допуштено да побегне преко границе (у Црну Гору) Мухамед Мехмедбашић, муслиман, који је исто био један од атентатора, те којега је још на време пронашао и хтео дати задржати Судац-истражитељ. Из истог разлога су и погроми противу православних Срба у Сарајеву, после Атентата, приређивани уз асистенцију полиције и с прећутним благосло-

325