Nova Evropa

вом власти, која је тиме уједно хтела да одврати општу пажњу од чињенице, да је организација пратње и заштите Престолонаследника у Сарајеву — за оне прилике, и према свему што се знало из Беча и Пеште — била потпуно недовољна, ако не и намерно занемарена.

Што се тиче учешћа чланова удружења »Уједињење или Смрт«, такозваних »црнорукаца«, и поименце њезина вође, Драгутина Димитријевића Аписа, у припремама за Атентат, ту је пуковник Чед. А. Поповић тако опширно и јасно приказао ствар, у свом споменутом чланку (од 1932), да је сасвим непотребно улазити овде у ближе излагање. Разговор што га је он имао (године 1915, у току Рата) са Драгутином Димитријевићем Аписом о том предмету потврђује све што се аутентично дало утврдити из других извора, и њиме се може се рећи — исцрпљује сведочанство о учешћу Црне Руке, и србијанских појединаца уопште, у припремању Атентата, — о чему је толико писано, особито на страни. Можда би још једино, у вези с овим, вредело поновити разложно резоновање једнога од атентатора и активних чланова Младе Босне (Цветка Поповића), које се подудара с мишљењем и закључцима пуковника Чед. А. Поповића: да би се »пре могло рећи, да је организација „Уједињење или Смрт" своје југословенство узела под утицајем омладинског покрета«, а да су млади србијански официри припремили Атентат само технички, научивши босанске студенте баратати оружјем и дајући им то оружје у руке, на њихово наваљивање, То сад потврђује и истрага у Атентату, из најаутентичнијег извора. Кад се једном буду објавили и објаснили сви подаци, до којих се уопште буде могло доћи, утврдиће се — држимо несумњиво, да је ово гледиште једино исправно, те да од њега ваља поћи у посматрању и испитивању догађаја пре Атентата и у вези с њим. Мако Млада Босна као организација није стварно ни постојала, покрет југословенске омладине у јужним крајевима Монархије — који се је, пред Атентат, био размахао поглавито услед успеха Српске Војске у Балканском Рату, али који је своју срж и снагу црпао стварно још из напорних борба за слободе и правице што су и Хрвати и Срби и Словенци у Монархији водили већ деценијама, да не кажемо столећима, противу бечких и пештанских властодржаца и силника, — био је тако силан и тако пун одушевљења, да је надахнуо југословенским патријотизмом и браћу у Србији, или бар њене свесније и одважније синове, особито у нацијоналним организацијама какве су биле Народна Одбрана и удружење »Уједињење или Смрт«, много виме него професијоналне политичаре, међу којима су Пашићеви радикали били потпуно заокупљени својим

326

па а